Rat etnosećanja

Ovih dana je jedan katolički sveštenik i istoričar Stjepan Razum (lepo prezime, iako u neskladu sa ponašanjem njegovog nosioca) negirao počinjeni genocid u Jasenovcu nazivajući sistematsko i masovno ubijanje Srba, Jevreja i Roma, te hrvatskih antifašista u cilju njihovog istrebljenja „srpskim mitom”. Da stvar bude crnja, šef Odseka za odnose sa javnošću Zagrebačke nadbiskupije, Zvonko Franc, dok se navodno ograđivao od izjava svog kolege, dodatno je genocid relativizovao rekavši: „Zločini u Jasenovcu, kao i onaj u Ovčari, jesu za žaljenje”. Naime, u Ovčari su zločinci ubili više od dvesta ljudi, a u Jasenovcu je ubijeno oko 500 puta više. Razume se, zvanična Srbija je protestovala preko svog ambasadora u Zagrebu. Rimokatolička crkva u Hrvatskoj ispoljila je posredstvom pomenutih predstavnika intelektualnu i moralnu bedu. Da li će ikada u crkvama biti malo više razuma i saosećanja sa patnjama onih koji im ne pripadaju?

Posebnu potištenost, međutim, izaziva rat etnosećanja u Srbiji, Hrvatskoj, i BiH. Naime, neke reakcije na gorepomenute izjave svedoče da on, 67 godina posle Drugog svetskog rata i 17 godina posle ratova iz devedesetih, ne jenjava. Pokazalo se, po ko zna koji put, da stradanja u Jasenovcu služe nacionalnoj samoviktimizaciji. Na primer, ima gledišta da Srbi treba da stvore srpski Jad Vašem; krivi se „Evropa” zbog toga što „pomaže Hrvatima u negiranju svih zločina”; napadaju se i vladike SPC pošto su „na strani Vatikana”, i sumnjiče se da „prodaju srpsku krv” kako bi im „Vatikan dao neko počasno odlikovanje, putovanja po svetu, ili počasni doktorat”, a kritike zbog nedostatka rodoljublja nije pošteđena ni SANU.

Zajedničko navedenim komentarima jeste nacionalističko samosažaljenje. Uopšte, srpski nacionalizam je često samoviktimizujući, jer insistira da su Srbi, kao nacija, bili uvek žrtve, dok se učešće Srba u činjenju masovnih zločina, po pravilu, relativizuje ili negira. Tako, masovni zločini četnika tokom Drugog svetskog rata u istočnoj Bosni i u Sandžaku smatraju se tek osvetom za ustaška zlodela, dok se srebrenički genocidni pokolj relativizuje navodnom osvetom za sistematske pokolje trupa pod komandom Nasera Orića u okolini Srebrenice ili se, pak, govori o znatno manjem broju pobijenih (što je, inače, omiljeni sport hrvatskih istoričara u vezi sa ustaškim pokoljima Srba), a neki ga sasvim negiraju (slično „Razumu” koji Jasenovac smatra „srpskim mitom”).

Na nesreću, i među Bošnjacima čovek može primetiti izraženu sklonost stvaranju monopola na žrtvu, pa se na ramazanski Bajram, muslimanski blagdan koji bi trebalo da odiše radošću, na sarajevskom bajramskom koncertu mogla slušati tugaljivo-otužna pesma o šehidima, poginulim ratnicima za islam („šehidi, gdje ste sada, ptice bijele”), dok su u sarajevskim knjižarama knjige o genocidu nad Bošnjacima još uvek najzastupljenija literatura. Ova sklonost samoviktimizaciji Srba, Hrvata („domovinski rat protiv srpske agresije” i „stradanja Hrvata” u obe Jugoslavije) i Bošnjaka, a relativizaciji i negaciji masovnih zločina koje su pripadnici ovih nacija počinili jedni drugima predstavlja humus novim međusobnim ratovima u budućnosti.

Kada neki smatraju da je više stotina hiljada ljudi pobijeno u Jasenovcu, onda zaboravljaju da je ukupan broj poginulih na prostoru cele Jugoslavije bio oko milion. Ozbiljni istraživači, Srbin Bogoljub Kočović i Hrvat Vladimir Žerjavić, nezavisno jedan od drugog izračunali su da je verovatni broj pobijenih u Jasenovcu oko 100.000. Za one koji u svojoj samoviktimizujućoj megalomaniji misle da je to malo, preporučljivo je da razmisle o činjenici da je ukupan broj poginulih u BiH tokom poslednjeg rata bio upravo toliki. Nije uteha ni to što većina Bošnjaka taj broj ne prihvata, već smatra da je on duplo veći, te veruje da Srba među žrtvama gotovo i da nema. U ovaj rat etnosećanja spada svakako i priča o deset genocida nad Bošnjacima u istoriji.

Ovakvo stanje svesti među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima, gde je broj žrtava unutar nacija kojima neko pripada znatno preuveličan u cilju ostvarenja monopola na status žrtve, dok se broj žrtava susednih nacija sistematski smanjuje, relativizuje ili negira, ne sluti na dobro. Neophodno je razumeti da su žrtve prevashodno ljudi, a tek potom pripadnici različitih nacija, te da je saosećanje sa patnjama drugih ljudskih bića i osuda onih koji te patnje uzrokuju bez obzira na nacionalnu pripadnost etička obaveza čoveka. U protivnom se Srbi, Hrvati i Bošnjaci udaljuju od suštine ljudskosti, a približavaju novom ratu i novim žrtvama.