četvrtak, 06.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 04.09.2012. u 22:00 Miljenko Jergović

Glamur

Dubrovačka „Gradska kavana” bila je, u ona vremena, jedan od najglamuroznijih ugostiteljskih objekata socijalističke Jugoslavije. Njezin sjaj nije bio u enterijeru, niti u odabranim jelima i pićima. Glamur „Gradske kavane”, koju su Dubrovčani, još uvijek neuznemireni topovskim granatama s armijskih topovnjača i minama iz minobacača porazmještanih po okolnim brdima, uporno nazivali kafana, kao što je za njih i kava, kao i za većinu Dalmatinaca, bila kafa. Sve do početka sedamdesetih, to službeno i jest bila „Gradska kafana”, a onda je, kao obol nekim širim političkim dešavanjima, jedno naše slovo zamijenjeno drugim našim slovom. Ali ne bismo danas o tome, nego bismo o glamuru.

„Gradska kavana” bila je tako sjajna i zvjezdana zbog ljudi koji su je pohodili. Zbog njih su, a ne zbog ugostiteljske ponude i ugođaja mjesta, i cijene u „Gradskoj kavani” bile vrlo visoke, valjda i najviše u Jugoslaviji. Moralo je koštati to piće, ako su za okolnim stolovima sjedili Ljuba Tadić, Rade Šerbedžija, Karlo Ponti sa Sofijom... Glamur se u zrelo doba socijalističke Jugoslavije, dakle, od početka šezdesetih, zasnivao na ljudima koji su, kao slavni, obilazili i neke kafane. U naše vrijeme kafane će neke anonimne ljude činiti slavnim, i to će se onda zvati glamurom. Tako je i današnja dubrovačka „Gradska kavana” mjesto na kojem, ukoliko ste bogati, možete postati i – slavni.

U ona vremena, pedesetih, po svjedočenju jednoga starog šefa sale, koje u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Dubrovački spomenar” prenosi novinar Vedran Benić, u tadašnjoj je „Gradskoj kafani” svakoga dana sjedio slavni pozorišni zagrebački režiser Branko Gavela. Bio je zahtjevan gost, redovno bi svoj sako uflekao meko kuhanim žumanjcem, a najviše bi ga iznerviralo ako bi mu neko prišao za sto ili, ne daj bože, htio sjesti. U tim prilikama nije trpio ni velike glumce, ni pisce, ni kolege režisere, uz samo jedan izuzetak: Marija Crnobori. Kada bi ona naišla, Gavela se pretvarao u džentlmena, pa ju je pozivao za svoj sto, i onda bi, samo njih dvoje, u miru sjedili i razgovarali.

Ne znam kako se vama to čini, ali meni je to vrlo glamurozno. I rado bih danas sjedio u takvoj kafani, za nekim sporednim stolom, i posmatrao takav svijet slavnih. Promjena koja se u međuvremenu dogodila, koncept slave i glamura koji podrazumijeva da, zapravo, nemate pojma zašto je i po čemu neko slavan i što je to, osim novaca, ugrađeno u nečijih vorholovskih pet minuta slave, ono je što čovjeka ojadi i što ga, trajno, potjera s onih mjesta kakva je danas dubrovačka „Gradska kavana”, na kojima se glamur koti i razmnožava.

Zato nam je danas, u našem kilavom dvadeset prvom vijeku, kada smo, planetarno, manje značajni nego što smo bili u vrijeme glamura Marije Crnobori i Branka Gavele, nekako zanimljivija i važnija mala od velike istorije. Sva povijest naših ratova, previranja po centralnim komitetima i redovnih samita šest predsjednika zavađenih jugoslavenskih republika, manje nam je, čini mi se, danas poučna od sjećanja nekog šefa sale ili konobara u boljoj dubrovačkoj, zagrebačkoj ili beogradskoj kafani. Kada otklonimo svu anegdotalnost i sve vickave i nostalgične uspomene na mladost, koja je kao i svačija mladost, uvijek u sjećanju lijepa i nezaboravna, ostaje nam ono što čini razliku u odnosu na današnje vrijeme, na norme i običaje koje smo od drugih preuzeli kada smo postali nezavisni, samostalni i suvereni. U toj razlici je i naša istorija i naša suštinska kulturna propast.    

Možda su ratovi – skupa s mržnjama koje ratovima prethode – toliko važni i prisutni u našim svakodnevnim razgovorima, u našem građanskom diskursu i u našim novinama, zato što je sve ono drugo, sve što je manje i svakodnevnije, samo potvrda neprestanog propadanja i u svojoj suštini je zlokobnije i od rata. Rat na kraju, ipak, nekako mine i u nekakav se mir pretvori, a ovo se dalje nastavlja. I ne radi se o tome što u Dubrovniku više nema Branka Gavele i Marije Crnobori. Kada bi ih i bilo, ne bi imali novac da ljetuju u Dubrovniku, niti bi ih u „Gradskoj kavani” iko prepoznao.

Komеntari0
c3dde
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja