Praštanje bez osnove

U  nadmetanju za oformljenje prihvatljivog kodeksa opštih normi ponašanja stranačkih aktivista prednjače Nemačka i Austrija: "Posebna pažnja posvećuje se – u načelu, ali ne i u praksi – sankcionisanju političara koji podstiču nacionalističke predrasude, utiču na širenje rasne mržnje..." tvrdi Aksel Bernt Kunce, analitičar na nemačkom univerzitetu Bamberg.

Žaoka nemačkog politologa usmerena je na toleranciju, pre svega u Nemačkoj i Austriji, prema političarima koji ne odustaju od pravdanja masovnih zločina iz nacističke epohe i omalovažavaju istorijske istine o zločinima Trećeg rajha...

Uprkos oštrim zakonima, kojima se zabranjuje širenje nacionalsocijalističke, nacističke i neonacističke propagande – uprkos inicijativi Nemačke, za vreme njenog prolećnog predsedavanja EU, da se negiranje holokausta i drugih genocida najstrože kažnjavaju – sankcije su, čini se, rezervisane za "politički minorne" počinioce.

Pre nekoliko meseci, u Austriji je vođen sudski proces britanskom neonacisti i nadriistoričaru Dejvidu Irvingu. Zbog dovođenja u pitanje dimenzije zločina nad Jevrejima, osuđen je na kaznu od tri godine zatvora. Bio je to prvi austrijski proces u poslednje četiri decenije, u kome je izrečena kazna – po slovu zakona.

Protiv Jerga Hajdera, lidera austrijskih slobodara, nije podignuta optužnica ni kada je zloupotrebio pravo slobode političkog izražavanja u pokrajinskom parlamentu Koruške, da bi pohvalio "politiku zapošljavanja stranaca u Trećem rajhu", aludirajući na njihovu sudbinu u koncentracionim logorima. Među austrijskim političarima koji su podlegli iskušenju "verbalnog lapsusa" – narodnjaci, socijaldemokrate, naravno i ekstremno desni slobodari – pažnju je izazvao slučaj slobodara Hilmara Kabasa, ombudsmana u bečkom parlamentu. Njegovi hvalospevi na račun ekonomske politike koju je vodio Hitler, ustajanje u odbranu kriptonacista i antisemita, odloženi su u anale kao "nesrećne formulacije".

Pozadina praštanja u Nemačkoj i u Austriji dovodi se u vezu sa nasleđem prošlosti, ali i sa širenjem popularnosti nove ekstremne desnice. "Najuticajniji posleratni političari u dve zemlje imali su mrlje nacističke prošlosti na košuljama", primetio je Oskar Lafonten u razgovoru sa autorom ovih redova.

Lafonten je dodao imena: "Ludvig Erhard, naslednik Konrada Adenauera na čelu vlade 1963. godine, proveo je rat na položaju prvog savetnika gaulajtera pokrajine Sarland Jozefa Brikela. Ministar spoljnih poslova i suosnivač Demohrišćanske unije Gerhard Šreder (nije reč o bivšem kancelaru) bio je član Hitlerove NSDAP od  1933. Posleratni ministar unutrašnjih poslova Herman Heherl bio je Hitlerov javni tužilac..."

Sličnu prošlost imala je plejada austrijskih političara, od Kurta Valdhajma do ministra policije, kasnijeg socijaldemokratskog vicekancelara Ota Reša. Ideolog austrijske socijaldemokratije Kaspar Ajnem ukazao je: "U članstvu stranaka povremeno je bilo registrovano desetak odsto nacističkih pokajnika."

U Nemačkoj i Austriji, danas, prećutno se prelazi preko činjenice da bezmalo deset odsto mladih političara potiče iz (neo)nacističko-klerikalnih studentskih zadruga. Svesna situacije, Socijaldemokratska partija Nemačke, SPD, donela je odredbu o pokretanju postupka isključenja iz stranke politički nepodobnih. Dodatak glasi: "... Postupak isključenja opravdan je i svrsishodan, samo ukoliko je član svojim ponašanjem naneo prvorazrednu političku štetu (bruku)."