Gori vatra

Požari koji su buktali širom Srbije konačno su se smirili i mediji su, srećom, izgubili svakodnevni povod za dramatično izveštavanje. Ali, okrenuli su se jednom tinjajućem plamenu druge vrste i to tako da ga, zapravo, raspiruju.

Svuda u sferi politike gde se naslućuje, nagoveštava ili pojavljuje izvestan sukob, mediji pronalaze teren za promptnu sopstvenu akciju. I tu onda vrlo brzo dolaze do osetljive granice u pogledu smisla i opšte koristi od medijskog angažmana. Postavlja se, naime, pitanje dokle je on u funkciji blagovremenog, tačnog i objektivnog informisanja zarad interesa najšire javnosti, a kad prelazi u polje aferaškog, tračerskog, pa i egzibicionističkog bavljenja ljudima i događajima, kakvo je svojstveno nekim manje važnim sferama života i nekim manje uglednim tipovima TV programa. Reč je, zapravo, o tome koliko se istraživačko novinarstvo i, naročito, intervjuisanje pred kamerama, drži postupka kojim ozbiljno traga za relevantnim činjenicama i neophodnim razjašnjenjima, a koliko je sklono da sklizne u manir napadnog insistiranja na „tajnama”, „pikanterijama”, „skandalima”.

Iako imaju „proaktivne” naslove, poput „Jedan na jedan”, „Hoću da znam” , „Poligraf”... politički tok šou programi nemaju, valjda, ambiciju da se približe stilu koji se primenjuje u „Trenutku istine”, „Ludoj kući”, „Bračnom sudiji” i sličnim „istražiteljskim” biserima na domaćem TV ekranu. Neće, valjda, Olja Bećković, samo zarad živahne dramaturgije svoje emisije, insistirati na gostima koji su garantovani izazivači visokog napona i varničenja, poput Teofila Pančića. I neće, valjda, Nataša Odalović uporno nastojati da užari polemiku, kao između dva Vladimira, Arsenijevića i Kecmanovića, koji očigledno nisu bili radi (a možda nisu ni imali pravog razloga) da se svađaju u studiju. I neće, valjda, Antonela Riha pritiskati partijske funkcionere da po svaku cenu javno razgrću pepeo sa zapaljive unutarstranačke supstance, kao u slučaju  Dragoljuba Mićunovića i previranja u Demokratskoj stranci.

Jeste – kao što takođe govori jedan od aktuelnih TV naslova – razotkrivanje političara i političkog delovanja, javnih delatnika i društvenih pojava stalan, bitan i častan posao novinarski. I nije sporno da išta tu treba ublažavati, ikog štedeti, pogotovo s obzirom na tužno i ružno stanje naših političkih, ekonomskih, kulturnih prilika. Čini se samo da bi izvestan piromanski novinarski postupak, kao i insistiranje na reči „šou”, kao sinonimu za zabavu, a u TV žanru zvanom politički tok šou, mogli da budu opasni. Političare bi još više uvukli u spinovane i omiljene im uloge nezamenljivih igrača na medijskoj sceni. A sveukupnoj stvarnosti dodali bi dozu pogubne estradizacije, čime bi njena medijska slika postala još sumornija.