Nedelja, 03.07.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Zazirem od pisaca koji pišu samo romane

Јован Радуловић (Фото Томислав Јањић)

O 120-godišnjici, „Srpska književna zadruga” u 104. kolu, objavila je zbirku priča Jovana Radulovića „Sumnjiva sahrana”, sa deset novih priča. Jovan Radulović (1951), pripovedač, romansijer, dramski pisac, scenarista, autor je kultnih zbirki priča: „Ilinštak”, „Golubnjača”, „Dalje od oltara”, „U Islamu Grčkom”, „Idealan plac”, „Izgubljeni toponimi”, romana: „Braća po materi”, „Prošao život”, „Od Ognjene do Blage Marije”, više drama i scenarija za filmove i televizijske serije, kao i knjiga dokumentarno proznih i esejističkih zapisa. Njegova dela prevođena su na više evropskih jezika, dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada.

Posle romana „Od Ognjene do Blage Marije” i knjige autobiografskih priča, zapisa i crtica „Uroniti u maticu života” vratili ste se klasičnoj priči?

Knjigu „Uroniti u maticu života”, pomalo hibridnu i raznovrsnu nametnule su životne okolnosti i neizvesnost šta će sa mnom biti. Želeo sam da je takvu kakva je i objavim. Prave, „klasične” priče, kako vi kažete, nisam nikada prestajao da pišem i ta avantura traje više od četrdeset godina.

Šta je potrebno da bi nastala jedna dobra priča?

Za nastanak jedne priče, bar meni, potreban je neki upečatljiv događaj iz života, zanimljiv ljudski karakter i njegovi postupci koji ti se naprosto nude. Pisac sve to nadograđuje tako i toliko, da se kasnije sami sebi divite, kako je to što ste zbog umetničkog doživljaja izmislili toliko uverljivo i „istinito”. Kad to postignete, znate da ste napisali dobru priču.

Neke vaše kolege kad jednom „osvoje roman” ne pišu više priče. Kod vas se to ponavlja: knjiga priča, pa roman?

Uvek sam cenio odlične pripovedače. Naša starija, pa i novija književnost, ima izuzetne majstore pripovedače. Čini mi se da je u srpskoj prozi pripovetka odnela pobedu nad romanom. Posebno su mi drage one priče koje zovemo pripovestima, a mogu biti i kraći romani. Ne znam zašto, ali uvek sam zazirao, i nisam preterano cenio pisce koji pišu samo romane. Na nekoliko stranica opisati neki događaj, dati neki karakter, na uverljiv umetnički način, zaista je majstorstvo. Kad su jednom pitali Vladana Desnicu čemu daje prednost: romanu ili pripoveci, odgovorio je da se često pucanj iz Čehovljevog damskog pištolja jače čuje nego gruvanje Tolstojevih topova. Pa i kod samog Tolstoja je tako. Da le je veći pisac u romanima „Rat i mir” i „Ana Karenjina”, ili u sjajnim novelama „Smrt Ivana Iljiča” i „Krojcarova sonata”. Stari dobri Fokner je govorio da roman ima samo jednu svrhu: da pruži zadovoljstvo čitaocu, čitalačko zadovoljstvo. Ako ono izostane, nema romana.

U „Sumnjivoj sahrani”, knjizi od desetak priča, svaka je ispričana na drugačiji način, a ne pripadaju istom vremenu?

Knjiga priča se sklapa polako, neosetno. Nađete temu, ili ona vas, zapišete detalje i čekate. Nekada to čekanje potraje, dugo priču radite, a nekad vam je dovoljna anegdota da je lako i brzo pretvorite u priču. Nema pravila. Desnica je jednom ispričao da ga je pisanje jedne priče toliko namučilo, da se zainatio da napiše savršenu priču, da njom bude u potpunosti zadovoljan. I uspeo je. A, onda je shvatio da i tako savršeno napisana priča nije dobra priča. Uvek je važan taj osećaj odgovornosti prema rečima koje upotrebljavate.

U ovim pričama, stil, jezik, rečenica – krajnje su jednostavni, srezani. Kako to postižete?

Iskustvom i godinama. Napisati priču koja će od početka do kraja, bez rukavaca teći, neće zamuckivati, jeste prava stvar. Ako vama kao piscu zasmetaju neke neravnine, ako menjate ritam pripovedanja, čitaocima će smetati još više. Sva tajna i mudrost dobro napisane priče je u jednostavnosti i preciznosti, u dobrim detaljima. Trenutne pomodnosti neće vam pomoći. Sabato je znao reći: „Kada je neka žena u modi, to je prirodno, ali kada je umetnik u modi, to je odvratno”. Naš Danilo Kiš je govorio da su se na jedan način pisale priče do Borhesa i Nabokova, a na sasvim drugi način posle. Iako najboljeg Kiša nije teško pronaći kod najboljeg Andrića.

Detinjstvo je od velike važnosti za svakog pisca. Andriću i Kišu to je bila stalna inspiracija. Tako je i kod vas?

Dok sam ležao u bolnici „San Kamilo” u Rimu, i bukvalno se otimao od smrti, uspomene na detinjstvo bile su toliko jake, upečatljive, kao da nisam bio tu gde sam zaista bio. Na ormariću pored kreveta imao sam Sabatovu knjigu „O junacima i grobovima”, i odjednom nađem reči koje sam morao zapisati: „Ukoliko se više približavamo smrti, bliži smo zemlji, i to ne zemlji uopšteno uzev nego onom parčetu, onom majušnom delu zemlje, koje toliko volimo i za njim čeznemo, na kome smo proveli detinjstvo, gde su se odvijale naše igre i čarolije, neponovljiva zavodljivost – neponovljivog detinjstva. Tada se prisećamo nekog drveta, možda lica nekog prijatelja, nekog psa, nekog prašnjavog puta na podnevnoj pripeci, cvrčanja cvrčaka ili žubora nekog potoka...”

U priči „Tari, Srđo, tari” ima jedan ogoljen, naturalistički detalj, kad direktor jedne socijalističke, dotirane fabrike na kraju ručka pred svojim saradnicima mokri po ostacima ručka, a oni mu aplaudiraju. Stvaran ili izmišljen događaj?

Teško je tako nešto izmisliti. Svojim očima u seoskoj gostionici video sam tako nešto. Bio sam student. Tadašnji direktor, silan i moćan, nije mogao znati da ga sa strane gleda budući pisac. Taj detalj se pojavio u mom pamćenju posle četrdeset godina, i nadam se da je našao svoje pravo mesto, baš u ovoj priči.

U priči „Vredelo je, vredelo” izabrali ste za junaka bivšeg službenika Centralnog komiteta, koji se dobro snalazi i u novim vremenima?

Zaboravljamo koliko je u tim i sličnim ustanovama ljudi radilo, bolje reći primalo platu, a ni za kakav posao se nisu osposobili, a onda se sve srušilo. Nikome više nisu bili potrebni, odbačeni su. Moj junak je nešto između bednih činovnika, koje su opisivali Gogolj i Čehov, ali liči i na Sremčevog Vukadina. Laži, sitne prevare, obilazak predsoblja raznih političkih i tajkunskih kabineta, prodaja tobož pouzdanih informacija, da bi se preživelo. Neiscrpna tema, možda i za roman.

Ko su čitaoci vaših priča?

Ima ih. To govore tiraži i ponovljena izdanja mojih knjiga. Ne patim da imam što veći broj čitalaca. Više volim da imam verne čitaoce, probrane, koji će se s vremena na vreme vratiti mojim knjigama, onako kako se ja vraćam Andriću, Bori Stankoviću, Matavulju, Čehovu, Mopasanu, Borhesu...

Da li su to vaši književni uzori?

Naravno, postoje pisci kojima se rado vraćam. Volim da iščitavam pisce vezane za Dalmaciju i Mediteran. Pored Matavulja i Desnice, to su hrvatski pisci Ranko Marinković i Slobodan Novak, od italijanskih pisaca Luiđi Pirandelo. Volim tešku i mučnu atmosferu u pričama Tomasa Bernharda.

Otkrijte nam nešto iz svoje stvaralačke radionice, šta trenutno pišete?

Nije to mnogo zanimljivo. To je jedna ili više svezaka i fascikli s raznim papirićima, natuknicama na brzinu pisanim, s nejasnim uputstvima i podsećanjem, da se tu ni ozbiljan i vešt kriminolog ne bi valjano snašao. Piščev, pod navodnicima kriminolog, posle njegove smrti, jeste tekstolog, ako takvo zanimanje uopšte postoji i nekome treba. Šta je koga briga koliko ste se mučili i dovijali da napišete jednu priču. Čitaoca zanima finalni proizvod, grumen rude je samo grumen rude, a mogao je biti ko zna šta.

Zoran Radisavljević

------------------------------------------------------------------

„Golubnjača” u zagrebačkom kazalištu

U oktobru, navršavaju se pune tri decenije od premijere „Golubnjače” u Novom Sadu, i zabrane predstave. Kako danas gledate na ta ideološka vremena?

Za ovih trideset godina o predstavi i događajima u vezi s njom govorili smo uglavnom mi, koji smo bili vezani za predstavu: autor, reditelj, glumci, pozorišni kritičari... Voleo bih da se nakon toliko godina jave i oni (a ima ih još živih, i politički aktivnih) koji su sve to zakuvali, proizveli jedan od najbesmislenijih „slučajeva” u pozorištu, kulturi i politici ondašnje Jugoslavije. Da budu iskreni i kažu koji su im bili motivi i namere. Sad su ponovo aktuelne priče o „političkom pozorištu”, gde pogrešno svrstavaju i „Golubnjaču”. Voleo bih da mnogo hvaljeni i nagrađivani reditelj Oliver Frljić režira „Golubnjaču” u nekom zagrebačkom kazalištu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.