Do prve kiše

Spadamo u red zemalja sa najmanje poljoprivrednih površina pod sistemima za navodnjavanje. Manje od jednog procenta njiva se kod nas navodnjava.

Spadamo i u region Evrope koji je od poslednjih dvanaest godina imao četiri ekstremno sušne i šest umereno sušnih, koje su nam donele ogromne štete u poljoprivredi.

Treba dakle što hitnije, koliko je moguće, povećati površine pod navodnjavanjem. Jer, zamislimo samo da i sledeće leto bude sušno, a da ništa ne bude učinjeno da se poveća broj hektara koji ne zavisi od količine kiša koje će pasti!

Doduše, do sledeće godine nešto će biti promenjeno, jer u 20 opština u Vojvodini u toku su radovi na takozvanom dvonamenskom korišćenju sistema za odvodnjavanje. Kad ovi radovi budu završeni (do sledeće godine) Srbija će dobiti novih 45.000 hektara pod sistemima sa veštačkom kišom. Što nije malo u odnosu na površine koje su dosad navodnjavane (takođe oko 45.000 hektara).

Za ove radove država je izdvojila petsto miliona dinara, što znači da ćemo za relativno male pare ipak povećati površine pod zalivnim sistemima.

Stručnjaci – autori priloga u našoj seriji – kažu da bismo na ovaj relativno jeftin način (ukupna ulaganja 150 miliona evra) brzo mogli da osposobimo sisteme koji bi navodnjavali još 135.000 hektara. To su sistemi čija je izgradnja ranije započeta, ali nisu završeni, ili je takođe reč o kanalima za odvodnjavanje koji bi uz odgovarajuće radove (ugradnja pumpi) mogli da se koriste i za navodnjavanje.

I ovih 135.000 hektara ne bi bitno povećali procenat zemljišta koje se navodnjava (imamo ukupno 3,7 miliona hektara oranica), ali ipak to bi bilo više nego sada, kada seljacima posle prolećne setve jedino preostaje da gledaju u nebo.

U vodoprivrednim institutima se inače žale da naše interesovanje za navodnjavanje traje do prve jače kiše, i da su uvek neke druge teme i investicije važnije. Istovremeno se procenjuje da je šteta od suše u poljoprivredi ove godine dve milijarde evra. Indirektna šteta je mnogo veća, jer manjak poljoprivrednih proizvoda izaziva lanac nestabilnosti na tržištu, inflaciju itd.

Ipak, u našoj javnosti se ova povezanost gubi iz vida, a država pred mnogim drugim zahtevima za investicije – melioracione zanemaruje. I to, najpre iz onih izbornih razloga, jer strankama na vlasti novi kanali za navodnjavanje neće doneti mnogo glasova, a i iz onih drugih koji se tiču stvarnog stanja u našoj usitnjenoj poljoprivredi: ako država i izgradi odgovarajuću mrežu, pitanje je kada će je naši siromašni seljaci koristiti jer treba kupiti odgovarajuće pumpe i ostalo. Međutim, ova priča sa seljacima i navodnjavanjem liči na onu o selu, knezu i zvonu: kneza, kad je dolazio u selo, nije dočekala zvonjava, iz više razloga, a prvi je taj što nije bilo zvona.

Država, dakle, mora da razmišlja o budućnosti poljoprivrede i na nešto duži rok od četvorogodišnjeg, jer da tako nisu razmišljali u razvijenim zemljama Evrope oni danas ne bi imali nekoliko puta veće prihode od ove privredne grane od onih koje postižemo u Srbiji. I ne bi neke od njih, poput Holandije, bile vodeći svetski proizvođači, iako nemaju ni Vojvodinu, ni Mačvu.

Od sutra nova serija: Kako do većeg poverenja između Beograda i Novog Sada