Tri dana zatvora za kritičara Vinavera

Redak i svestran intelektualac Stanislav Vinaver, čije je ime jedno od najviše pominjanih na proteklom Sajmu knjiga u Beogradu, bio je i oduševljeni poznavalac i poklonik muzike. Njegove muzičke kritike i eseji često su bili izuzetno originalni, živopisni, slikoviti i duhoviti. Važio je za oštrog kritičara i te oštrine nije poštedeo ni Stevana Hristića, ne u liku kompozitora već dirigenta. Jednom je ovaj, tadašnji direktor Beogradske opere, ocene kritičara doživeo kao tešku uvredu i tužio ga je sudu.

Stanislav Vinaver bio je tada stalni kritičar „Vremena” (pisao je i u drugim listovima, među kojima je i „Politika”) i ovaj dnevnik je u vrhu svoje 5. strane, 13. juna 1926. objavio dugačak naslov: „Suđenje g. Stanislavu Vinaveru, zato što je uporedio dirigentsku palicu g. Stevana Hristića sa maljicom saobraćajnog žandarma”. U podnaslovu tog izveštaja sa „jednog interesantnog pretresa” saopšteno je da je njihov kritičar osuđen na tri dana zatvora. I nije to bila cela kazna: u presudi stoji i da Vinaver mora da plati i hiljadu dinara globe. Važnost ovakvoj parnici nisu dali samo njeni poznati akteri već i to što je ona pokrenula i jedno ozbiljno pitanje – položaja umetničke kritike u našem kulturnom životu.

Toga dana sud je za novinare i publiku bio zanimljiva pozornica na kojoj se nije govorilo samo o ličnim stvarima. Na sudu-sceni nije se doduše pojavio tužitelj koga su povredile kritičareve reči: „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik”. Posle pročitane tužbe prisutni su čuli dugo, stručno i akademski intonirano, slovo optuženog Vinavera. Braneći sebe i ulogu kritičara, on je istovremeno branio i tu, tada novu, profesiju saobraćajnog pozornika, nazvavši je „važnim faktorom modernog života”.

Taj faktor je u svetu, kaže kritičar, na visokom glasu, dobro je plaćen i poštovan. Dobrom regulacijom saobraćaja ti ljudi spasavaju živote građana. Kada bi njihov posao radio g. Hristić, on bi svojim „iskidanim i grčevitim pokretima pričinio bezbroj nesreća”. On je dirigentu spočitavao kako nema razvijen smisao za ritam, pozivajući se i na napise drugih kritičara i muzičkih znalaca koji isto i slično misle. U toj svojoj odbrani lucidni Vinaver takođe je rekao: „Molim sud da naredi veštačenje i da utvrdi da g. Hristić, kada diriguje, liči na saobraćajnog žandarma. Ja podvlačim: po krupnoći gesta, a ne po preciznosti”.

Posle su, razume se, svoje „palice” ukrstili i advokati tužitelja i tuženog. Padali su tu i komplimenti obojici umetnika. Hristićev advokat rekao je da Vinaver u svojim kritikama pokazuje „veliku visinu duha, znanja i spreme” i slobodno se može porediti sa velikim stranim kritičarima, ali i da baš zato treba biti strože kažnjen jer je ovoga puta prešao liniju, uvredivši njegovog klijenta, premda tome inače ne pribegava. Advokat odbrane je u svom dugom govoru isticao časno zvanje saobraćajnog pozornika i da poređenje sa njim ne može biti nikakva pogrda i omalovažavanje. On je još apelovao da se ovim slučajem ne napravi opasan presedan koji bi mogao uništiti umetničku kritiku.

Sud se na to ipak nije obazirao i stao je na gledište kako je u ovom delu postojala težnja da se g. Hristić ponizi. I usledila je (iz)rečena kazna i obaveza da se ta presuda odštampa u listu u kome je kritika objavljena.

-----------------------------------------------------------------

Šta je Brukner zamolio cara

U završnoj reči, Vinaver je govorio o važnosti kritičara i ilustrovao to primerom kada je poznati kompozitor Anton Brukner bio u audijenciji kod cara Franje Josifa, a ovaj mu ponudio što god zaželi. Brukner ga je zamolio samo za jedno: ako je moguće da ga muzički kritičar Hanslik manje napada!