Četvrtak, 27.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Blistavo i strašno

Veliki je čovek bio Bekim Fehmiu. Umetnik. Glumac. Upoznala sam ga 2003. godine dok sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirala dramu ’Terasa’, Vave Hristića. Branka Petrić je bila u podeli, a on ju je čekao posle proba. Kasnije, kada je predstava počela svoj život sa publikom, sedela sam sa njim u pozorišnom bifeu. Dolazila sam na svako izvođenje i zbog glumaca i zbog druženja sa Bekimom da kao u nekom produženom detinjstvu slušam njegove priče. Baš je umeo da priča: o ljudima, o sebi, o događajima iz svog uzbudljivog umetničkog života, da opčini slušaoca ličnom mitologijom. Pio bi kafu, polako i slatko i pripovedao o blistavim i strašnim događajima.

Nisam ga puno zapitkivala ali sam umela da tražim da mi posle mesec, dva, ponovo ispriča neki događaj o džinovima ili patuljcima, u ljudskom smislu. Jer na svom umetničkom putu upoznavao je i džinove i patuljke i uvek, ostajao ljudina – čovek od integriteta. To je retka pojava. Pogotovo danas,kada ljudi presvlače svoje biografije, uverenja, „stajlinguju”svoje ličnosti na tržištu bilo ono umetničko, političko ili svakodnevno. Nema veze to manekensko preodevanje sa teorijom prilagođavanja zarad elementarnog preživljavanja, već više sa strategijom otimanja od života, zarad novca, aždaje sujete i drugih niskih strasti.

Znakovita je epizoda iz Bekimovog života kad odbija na predlog producenta da promeni ime i prezime. Njegova karijera u tom trenutku galopira ka zvezdama, snima strane filmove sa najzvučnijim imenima. Prepoznaju u njemu brandovsku harizmu i talenat, ali za razliku od Marlona Branda njegovo ime i prezime Bekim Fehmiu teško se izgovara, pa predlažu nešto što je već ustaljena filmska praksa, da dobije novo ime, lakše pamtljivo. Ne razumeju njegov kategorički otpor, neprilagodljivost, tvrdoglavost. Na albanskom Bekim – Benediktum znači blagoslov narodu. U Bekimovom slučaju život je ispunio zadatost imena. Bio je blagoslov i svom narodu i Jugoslaviji i svetu. Ambasador Jugoslavije, kakvim se najdublje osećao, kad god je snimao širom sveta. I danas je u Italiji na listi najpopularnijih glumaca, zbog lika Odiseja. Glumio je na albanskom, srpskohrvatskom,romskom,engleskom, italijanskom,turskom, španskom, francuskom jeziku.Uticao je na dramaturška rešenja, popravljao scenarije, davao nesebično ideje, sve za dobrobit celine a ne samo svog lika. Nije bio parcijalni profesionalac već profesionalac u višem smislu te reči.

Drugi deo autobiografije „Blistavo i strašno” čitala sam kao rastvaranje mita u kojem mitski junak na svom putu ka punoći života i samospoznaje ima svoje učitelje, pomagače, neprijatelje. Prvi učitelji su roditelji. Reči oca: „Deco moja ne postoje dobre i loše nacije, dobre i loše religije. Postoje samo dobri i loši ljudi”. Reči majke: „Učini dobro, baci u more. Ako ti neće znati riba, znaće ti Bog”. Te reči prate ga kao snažni unutarnji glasovi. Pomagači su i umetnici koji žive u stilu: Talenat se talentu raduje. I čovek čoveku. Neprijatelja je mnogo a istinski boli kad Bekim u jednoj rečenici ili opisu situacije ogoli značajnog umetnika a sitnu dušu. Boli iznova raspad Jugoslavije. A mnogi i danas uvaženi, imaće priliku ako budu čitali knjigu, da se susretnu sa svojim rečima i postupcima od pre trideset godina. Možda i sa stidom. Potresno je njegovo sećanje na jedan događaj koji se zbio 1982: ,,Veče. Sedim u bifeu Ateljea 212. Ušao je kolega Zoran Radmilović, gladeći svoje guste brkove. Naslonio se na zid, šarmantno isturio stomak i počeo da ga gladi zadovoljno puštajući zvuke podrigivanja: ,,Oh, oh, oh. Zoro, daj mi jednu dobru kafu”.

,,Jesi li se toliko najeo baklava?”, dobacio mu je drugi kolega.

,,Jesam, mamu vam j…. nacionalističku.”

Te večeri saznajem da je Zoran Radmilović, u znak protesta, svakog dana i večeri, posećivao porazbijane poslastičarnice u Beogradu čiji su vlasnici bili Albanci. Nije bio ješan, ali bi popio neku bozu ili kafu i ohrabrivao ih. Zoran Radmilović je bio Čovek.”

Bekimova odiseja hvata ritam vremena nacionaliyma, mržnje, koje ga dovodi do toga da napiše: „Osećam se kao ’Čovek peva posle rata’, Dušana Vasiljeva, koji pesmu završava: Ja sam željan zraka, i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast”.

Časno bi bilo da jedna filmska nagrada nosi Bekimovo ime.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.