Novi koncept Maksima Vengerova

Pravi praznik muzike u sali Kolarčeve zadužbine, atmosfera koja se pamti samo kada gostuju najveći umetnici. Nije bilo dovoljno mesta u sali za sve zainteresovane posetioce, iako su organizatori dodali stolice i na sceni, pa je Vengerov bio sa svih strana okružen publikom. Mnogo mladih, od kojih mnogi sa instrumentom u rukama, stajalo je tokom celog koncerta.

Vengerov nas je iznenadio utoliko što je njegov fenomenalni egzibicionizam zamenio sasvim drugačijim pristupom muzici i sviranju.

Bio je i ostao jedan od najvećih violinista današnjice, za mnoge prvi. Međutim, umeo je da pretera u virtuozitetu, prilikom izbora dela na programu birao je ona koja omogućavaju bravuroze svake vrste dokazujući neverovatne sposobnosti violiniste prepoznate u ranom detinjstvu kada je i važio za „čudo od deteta“.

Njegov vrhunski violinizam danas se vratio osnovnim muzičkim vrednostima. To je najpre prikazao u kultnoj Bahovoj Čakoni u de-molu iz Partite za violinu solo.

Ništa nije dodavao, ništa komplikovao i umišljao, samo je sledio filozofiju Bahove muzike na spontan, jednostavan, transparentan način. Iz Čakone je izvirala čista muzika. Nikakvih grubosti, isticanja glasova, izvlačenja čega nema. Bila je to čista lepota u funkciji Baha.

Posle Bahove Čakone, u klasično koncipiranom programu, usledile su dve velike sonate, Betovenova br. 9 u A-duru, op. 47 i Šubertova u A-duru op. 162.

Novi kvalitet nastupa Maksima Vengerova vidimo i u promeni klavirskog saradnika. Ovoga puta bio je to veoma seriozni umetnik Rustem Sajtkulov koji je od prvih taktova Betovenove sonate pokazao retku osobinu sjajnog soliste koji ume da sluša, prati i gradi koncepciju dela zajedno sa violinistom.

Koliko boja, dinamičkih nijansi, sa lakoćom izvedenih pasaža! Betovenova sonata zaista je i zvučala onako kako je napisana i zamišljena – „za klavir i violinu”.

U velikim cikličnim formama Vengerov je pre svega pokazao snažnu individualnost i sposobnost sprovođenja jedne glavne ideje od početka do kraja dela. Uzbudljivi prvi stav Betovenove sonate podigao je adrenalin i posle varijacija u drugom stavu, u neverovatnom tempu i energetskom naboju završio finalni Presto celog ciklusa.

Šubertova sonata u A-duru, drugačije fizionomije, u svoja četiri stava u rukama Vengerova prozvučala je u kontrastima delova i stavova noseći lepotu melodike kao primarni muzički element, uz spontanost i toplinu.

Crte melanholije, sete i slovenske duše donela su Tri komada Čajkovskog, kao i niz minijatura sviranih oduševljenoj publici „na bis“, od Bramsovih Mađarskih igara do završne Gunoove Meditacije, kako je sam umetnik rekao na srpskom jeziku „za do viđenja u divnoj zemlji, gradu i izuzetnom Kolarcu“, svakako i on oduševljen prijemom.

Svako vreme donosi svoje zvezde, naše je iznedrilo niz sjajnih violinista.