Ponedeljak, 23.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Pravda Svetog Ilije

Moja majka je Prerovka. Rođena je u Ćosićevoj Velikoj Drenovi u kući uglednog domaćina Milutina Mutavdžića koji je prvi u selu imao fijaker sa karucama i jedini umeo da ,,udara” injekcije jer je kao redov služio kadar u bolničkoj četi garnizona Bitolj, daleke 1921. godine. Nekada, davno – u vreme oskudnosti i bezbrižnosti, kao dečak svake godine sam odlazio kod deda Milutina na letnju bogomolju Sveti Ilija koju je on kao i celo selo slavio tri dana.To su bili najlepši i najsrećniji dani mog detinjstva.

Na saboru Svetog Ilije koji se održavao na igralištu nedaleko od avlije moga dede prvi put sam se popeo na ringišpil, prvi put sam probao ušećereni sladoled koji smo jeli kao da grizemo preslicu vune, prvi put sam video crnopute akrobate kako uz podvriskivanje udavača u šarenim aljinama „gutaju” vatru i voze motocikle na obodima velikih bačvi.

Još sam u partizanskim filmovima glumio romantične i retko pobedive heroje kada je Bog odlučio da prerano, sa nepunih šezdeset godina, uzme moju majku Veru. I to baš na treći dan Svetog Ilije 1988.godine. Ljudi kažu da sinovima nestane pola džigerice iz utrobe kad im umre majka, pogotovu kad se to desi naprečac i iznenada. Svetac koji je u mom životu bio značka za nešto najradosnije i najlepše, koga sam s nestrpljenjem očekivao i crvenom olovkom zaokruživao u crkvenom kalendaru – zbog prerane majčine smrti postao je najtužniji dan u mom životu.

A onda se u nedelji Svetog Ilije 1995.godine dogodio košmar strašnog snoviđenja i najsurovije stvarnosti koji me je zgromio i ošamutio, čiju rezonancu bola, nemoći i ogorčenja osećam i dan-danas. U mozak su mi se urezale slike koje neću zaboravati dok sam živ, gle čuda i ironije – na autoputu „Bratstvo i jedinstvo”, na pedesetak kilometara od Beograda, negde kod motela ,,Prokleta Jerina”.

Sećam se zore prohladnog letnjeg jutra, pamtim svežinu kišice koja je usred letnje žege orosila te noći, ne zaboravljam rapavost dlanova moga oca sa kojim svake godine u to doba obilazim majčin grob. Dok me ispraća i rukuje se sa mnom deli mi savete kako da vozim, da vodim računa, da je još noć, da seljaci znaju da sabajle izlaze na asfalt, a da retko ko ima ispravno svetlo na traktoru. Sa knedlom u grlu izlazim iz svog sela, kao da sam nešto kriv. Još uvek čujem brujanje mog novog ,,opela” kojeg sam kupio te godine i uživao u njemu kao siromah u teletu.

Kad vozim sam – ja volim da glasno pevam. Kad bi me neko čuo pomislio bi da sam lud. Sa radija se čula neka izvorna srpska pesma, koja – ne mogu da se setim, ali smem da se kladim da je refrene odsviravala Radojka Živković. Znao sam da je ona, umeo sam da prepoznam zvuk njene harmonike i jedinstvene trilere njenog čarobnog muziciranja. Iz pravca Niša autoput je bio skoro pust, baš kao pravac iz Beograda koji je promicao sa leve strane moje šoferšajbne,jer je nepregledna kolona Turaka već odmakla prema Aziji nekoliko dana pre. Pevao sam naglas, lak i srećan, spokojan i radostan što se vraćam u Beograd. Dodajem gas preko dozvoljene brzine sa željom da što pre stignem na Miljakovac gde sam živeo. A onda sam umukao.

U prvi mah sam pomislio da se radi o nepreglednoj koloni statista za neki film. Iz pravca Beograda, na skretanju kod već pomenutog motela „Prokleta Jerina” – kočim i vidim: unezvereni policajci pored kola sa rotacijama mlate rukama i odvraćaju od izlaska sa autoputa stotine, hiljade ljudi koji se tiskaju pored pretovarenih prašnjavih automobila, za koje nijedan otpad ne bi bio zainteresovan.

Starci, majke s decom, nekoliko trudnica, čupava i musava deca u kratkim pantalonama, dve koze na otomanu kratko privezane za metalnu dršku od rerne na šporetu, neobrijani muškarci u vojničkim maskirnim košuljama – viču i snažno gestikuliraju ispred voda milicije koji im u punoj ratnoj opremi i pod pretnjom oružjem ne dozvoljava da skrenu prema Smederevu, Palanci, Topoli… Nepregledna kolona jadnog i užasnog karavana čemera, muke i najstrašnije tragedije – koja se pomirila da nigde ne može da skrene, već mora dalje, niz autoput, ko zna kuda i ko zna gde. Kao rečni talog granja, trulih panjeva i drveća, kao bačena nepotrepština koju voda treba nekud da odnese – zaptiva vodotok autoputa i zaustavlja vozače bugarskih šlepera koji u povratku s evropskih zelenih pijaca vuku prazne kontejnere za voće – mamurni i pospani guraju, glave kroz prozor i objašnjavaju radoznalcima poput mene: ,,Mnogo goleme kolone na ljudi tek stižu od pravac Šid i Sremska Mitrovica”…

Užasnut, sa drhtavicom u kičmi – grozničavo okrećem birač stanica na radiju. Nalazim i čujem usplahireni glas spikera Radio Beograda: Krajina je pala, jedinice hrvatske vojske ušle su u Knin. Ubrzo zatim i u godinama koje slede – saznaćemo koje su sve i kakve grozote, kolike strahote i zverstva počinili planeri i izvođači strašnog i monstruozno ubilačkog scenarija smrti kojeg su nazvali ,,Oluja”. Ovih dana saznajemo da su svoje morbidne namere planirali zajedno s američkom Cijom. Makar se tako hvale.

I? Šta sada? Sedamnaest godina kasnije, gotovo istog dana kada je javljeno da je vrhovni tužilac države Australije odlučio da Srbin Dragan Vasiljković, poznatiji kao kapetan Dragan, posle trogodišnje procedure mora da bude izručen Hrvatskoj – stigla je vest da sud u Hagu trajno pušta na slobodu dva čoveka koji se začudo ni u srpskim medijima ne nazivaju zločincima nego generalima. Ja im imena neću pomenuti. Bez pomena o krivici, ni traga o razumu a kamoli o pravdi. Pogubni zločin proterivanja više od 200.000 Srba sa pradedovskih ognjišta – kao da se nije ni dogodio. Bože – ima li te…? Pritom se zvaničnici hrvatske države hvale kako su slobodu svojih generala platili iznosom od 30 miliona evra!? Kome su dali te pare, na kom šalteru? Imaju li sa tim nekakve veze starci koji se slikaju u crvenim odorama i kamilavkama u enterijeru Haškog suda koji liči na scenografiju ,,Rata zvezda”?

Posle svega,zgrožen sam i posramljen. Od sile i nepravde, od nemoći i srdžbe. U grudima samo što mi ne prsne,na oči mi naviru suze. Baš kao onog avgustovskog jutra, tri dana posle Svetog Ilije – kada sam sve do naplatne rampe u Bubanj potoku držao volan i plakao.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.