nedelja, 20.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Gde su zaista spaljene mošti Svetog Save

Pre nekoliko dana u Srbiji i Republici Srpskoj obeležen je školski praznik – Dan Svetog Save. O najvećem srpskom prosvetitelju postoji mnogo sačuvanih istorijskih činjenica, koje se smatraju univerzalnim istinama. Ipak, ako biste pitali prosečnog građanina da li zna gde su spaljene mošti Svetog Save, praktično svi bi odgovorili da se to desilo na brdu Vračar, na mestu gde se danas nalazi velelepni Hram podignut u njegovu čast. Ova informacija se uči u školama, i prenosi se redovno u medijima, kada se govori o Hramu.

U istoriji zaista jeste ostalo zapisano da je Sinan paša spalio mošti Svetog Save 1594. godine na vrhu brda Vračar, i to nije sporno. Međutim, postoji jedan problem u celoj priči – u to vreme Vračar nije bio tu gde je danas. Jedan od istoričara koji se prvi ozbiljnije bavio ovim istraživanjem je Sreten Popović, koji je u vreme kneza Miloša bio na visokim položajima u državi. U novije vreme, to je uradio i istoričar Vojin Puljević.

U vreme spaljivanja, krajem 16. veka, Beograd je bio mnogo manji nego sada. Prostirao se u jednom pojasu oko Kalemegdanske tvrđave, na mestu današnjeg Dorćola i opštine koja se logično i zove Stari grad. Kraj Beograda bio je na današnjem Trgu Republike, a tu je bila Stambol kapija – ulaz u grad. Odatle je išao glavni put iz Beograda, današnji Bulevar kralja Aleksandra, koji se produžava u Smederevski put. Bila je to glavna saobraćajnica kojom se dolazi u Beograd.

Ovaj put je prolazio pored današnjeg parka Tašmajdan. Na tom proplanku su živeli Cigani kojima je bio zabranjen pristup u grad jer su se neki od njih bavili sumnjivim poslovima. Pored puta, duž celog današnjeg Tašmajdanskog parka, bile su poređane Ciganke koje su putnicima prolaznicima gatale sudbinu, jer je tada odlazak na dug put značio veliku neizvesnost. Zbog ovog „vračanja”, ceo taj prostor bio je nazvan Vračar. Današnji Tašmajdan.

Sinan paša je 1594.godine dolazio uBeograd preko Smedereva, noseći sa sobom mošti Svetog Save. Namera mu je bila da zapali veliku lomaču na nekom uzvišenju pored Beograda, kako bi ljudi sa svih strana videli prizor i zaplašili se. Znao je da je kult Svetog Save kod Srba veoma jak i da će ih to pogoditi. Put kojim je išao prolazio je pored ovog proplanka, koji je tada bio brdo Vračar. Tada nije bilo nikakvih građevina u okolini sve do današnjeg Trga Republike, i to je zaista bio najviši vrh u bližoj okolini grada, sa kojeg se nesmetano prostirao pogled na ceo Beograd. Na tom mestu Sinan paša je zapalio lomaču.

Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje. Krajem 19. veka Odbor za podizanje Hrama Svetog Save greškom je odlučio da se hram podigne na mestu koje je tada bilo vrh Vračara. Ovo mesto je možda istorijski pogrešno, ali je urbanistički ispalo više nego idealno, jer se Hram lepo vidi iz svih delova grada, i najuočljiviji je objekat ljudima koji dolaze autoputem. Sasvim je moguće da su u Odboru za podizanje hrama znali za pravu lokaciju ali su iz praktičnih razloga odlučili da malo ,,koriguju istoriju” pomerivši lokaciju za kilometar dalje.

U vreme Turaka, inače, na današnjem mestu Hrama nalazila se neprohodna močvara. Današnja ,,Slavija” je bila bara na koju su Beograđani dolazili da pecaju.

Početkom devetnaestog veka bilo je više pokušaja da se odgonetne  gde je mesto spaljivanja Svetog Save. Jedan od njih je bio istoričar amater Gliša Vozarević, koji je na periferiji Beograda pronašao nepoznati drveni krst. Misleći da je otkrio pravo mesto, podigao je tu veliki krst od crvenog kamena, i taj deo grada se i dan-danas zove Crveni krst.

Inače, tokom celog devetnaestog veka Tašmajdan je bio gradsko groblje, a knez Miloš je nedaleko od mesta na kome je Sveti Sava spaljen napravio crkvu koju nije nazvao po njemu, već po svetom Marku. Postoji više teorija zašto je to tako, a jedna od njih je da nije želeo da razljuti Turke podsećanjem na taj događaj.

U svakom slučaju, mesto na kome je zaista spaljen Sveti Sava najverovatnije nije na mestu današnjeg Hrama, već na najvišoj tački današnjeg Tašmajdana. Danas se na tom svetom srpskom mestu ne nalazi apsolutno nikakvo duhovno obeležje. Nalazi se samo kafana koja se zove ,,Poslednja šansa”. Zanimljiva simbolika.

Fakultet za medije i komunikacije, Beograd

Komеntari19
546c9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja