Januarski gromovi

Grom zagrme na Svetoga Savu, usred zime kad mu vreme nije. Ne baš iz vedra neba, ali dosta neočekivano. Vlada sa Dačićem na čelu, đinđićevski se izborila protiv Nikolićeve „koštunjave” platforme. I dok premijer svaku rečenicu počinje sa ja, kao šef države, Nikolić mu se otvoreno meša u posao. Samo što mu nije najurio gosta iz Hrvatske.

A onda se dogodilo i ono čudo da taj isti socijalista, baštinik komunističke partije, vrati mošti kralja Petra Drugog u Srbiju. Onog istog dečaka kome je maršal Broz zabranio da se vrati kući, uz ovacije komunista: „To, care!” Tako smo najzad vratili kralja. Još samo da nam se vrati otadžbina.

Tom prilikom najveći srpski monarhista, Aleksandar Karađorđević, zahvalio je socijalisti „Bravo, Ivice!”. Što su i okupljeni Srbi razumeli. Imam utisak da će pre Toma Nikolić da nauči engleski nego srpski prestolonaslednik srpski.

Uostalom, lično sam na TV video kako Toma razgovara sa svetskim liderima u Čileu, bez pomoći prevodioca. Doduše, uz malu pomoć ruku.

Čudo je da naši novi lideri beskompromisno hrle u Evropu, a na položaje postavljaju tvrde patriote, koji zapuše nos čim se pomene EU. Dođe mi da posumnjam kako je u pitanju nekakva taktika, jer ih toliko mlako kritikuju oni iz DSS-a, kao da su u dosluhu.

A onda je država pokazala ono što se decenijama očekuje od nje – da je zaista država. Izmestila je onaj spomenik u Preševu, na gunđanje „slobodnoumnih” i Balkanaca i Evropljana, koji ne vole da se uznemiravaju mrtvi. Kao da ispod hiljade porušenih grobova na Kosovu ne leže takođe mrtvi. Doduše, Srbi.

Desio se ovog meseca skandal i u Srpskoj akademiji fudbalskog znanja i umetnosti – Crvenoj zvezdi. Legenda udarila zamenika legende. Toliko da se zna ko puca penale. Taj grom je zataškan brzinom munje, a sve u zaštitu srpskih nacionalnih interesa.

Sve ostalo je standardno: plivamo sa Kosovom o vratu, Vučić ne posustaje rasturajući mafiju i ubirući podršku građana, Dinkić obećava bolji život, ali uz pomoć repriza RTS-a... Ide februar, kad maca dolazi na vratanca.