Necane čipke kod „Frajle”

Kikinda – Kakvu će odeću jedna dama nositi ne zavisi toliko od njenih godina i posla kojim se bavi, koliko od sredine u kojoj živi. Tako su Kikinđanke tradicionalno zatvorene, a u Novom Sadu i Zrenjaninu vole da eksperimentišu i modelima i bojama, pa će se lako opredeliti za kraći komad pink boje. Ovakva su barem iskustva mlade i kreativne preduzetnice Danijele Arađanski, vlasnice radionice „Frajla” u Kikindi.

Danijela godinama proizvodi odeću i predmete za enterijer, tehnikama domaće radinosti. Pod njenim prstima nastaju jastuci, tkana ćebad, zavese, upečatljive haljine, ogrtači i džemperi. Za njenim modelima vlada pomama, a uspeh je usledio nakon godina učenja i upornog rada.

– Heklanje i vez sam savladala još kao mala, uz baku. Kasnije sam počela da pravim nakit, slikam, vajam, a onda 2004, kao student, u pauzi školovanja, došla sam u rodni grad i čula za ovdašnju zadrugu „Unikat”, koju je vodila grupa žena. Bile su otvorene za mlade, pa sam tamo od paranja cipzara i prepravki garderobe stigla do rada na razboju i izrade necane čipke – priča za naš list Danijela Arađanski i naglašava da je sve što zna praktično naučila u „Unikatu”, uz veliku podršku ljudi iz beogradske „Etno-mreže”.

U međuvremenu je postala i učitelj za izradu necane čipke. U Sokobanji je ovoj tehnici naučila desetak žena, a održala je i obuke za rad na razboju. Zarađen novac uložila je u kupovinu šivaćih mašina, da bi pre godinu i po dana registrovala svoju radionicu, iskoristivši sredstva iz projekta Zavoda za zapošljavanje „Prva šansa”.

– Prvobitna ideja je bila da proizvodim stvari na izvorni način, ali sa modernim pečatom. I zaista sam u početku imala isključivo ručno rađene, tkane i heklane predmete čija je cena, naravno, dosta viša. Na tržište sam ih plasirala preko radnji za prodaju unikatne robe – kaže Danijela.

Međutim, ubrzo se pokazalo da treba da budem i proizvođač i prodavac i menadžer.

– Počela sam da pravim i nove modele u koje sam ubacivala trikotažu koju kombinujem sa heklanom čipkom i tkanim stvarima. To se pokazalo kao pun pogodak, jer su modeli vrlo interesantni, a cena pristupačnija. Volim asimetriju i boje, što se na komadima i vidi. Nekad ne mogu da budem toliko slobodna kao što bih volela, jer moram da mislim i na to da će neko to parče garderobe poželeti da nosi i na poslu. Za modele je karakteristično da mogu da se nose na više načina, pa tako jedna haljina može biti i kaput i tunika. Strogo se pridržavam pravila da komad ne prodam po svaku cenu. Ukoliko se model zaista svidi kupcu, ali mu ne stoji, izradiću sličan koji će moći da obuče – objašnjava naša sagovornica.

Na pitanje kakav je položaj preduzetnika u Srbiji, Danijela odgovara da je zadovoljna uslovima koje je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja stvorilo za zanatlije koje imaju sertifikat za ručnu proizvodnju. Naime, porezi i obaveze koje plaćaju državi su podnošljivi. Otežavajući faktor je što ova vrsta rada u društvu nije izjednačena sa ostalim poslovima. Shvata se kao hobi, a ne posao od koga se može živeti.

– Drugi problem je što u Srbiji ne možete da kupite pamuk sa licencom o poreklu, a to kasnije stvara probleme prilikom izvoza – objašnjava ova preduzetnica.

S. Miletin

-----------------------------------------------------------

Mreža poput ribarske

Necana čipka je, kažu poznavaoci, finija od heklane. Od konca se isplete mreža poput ribarske, raširi na ram i popunjava bodovima. Tajnu izrade Danijela Arađanski je savladala u kikindskoj radionici „Unikat” od Milke Gavrančić. Za kratko vreme je osvojila i nekoliko nagrada. Uz finansijsku podršku lokalne samouprave, Danijela će tokom oktobra svojim sugrađanima prirediti i izložbu sa temom „Necane čipke nekad i sad”.