Ponedeljak, 23.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Legende

Pre petnaestak dana naprasno i preko noći umro je poznati srpski glumac Josif Tatić. Priučeni kaskader iz „Jagoda“ Srđana Karanovića, omiljeni Jataganac iz kultne serije Siniše Pavića, ukorenjena i nabusita Srbenda iz „Farse“ Laleta Pavlovića – tumač sijaset uloga u svom matičnom Jugoslovenskom dramskom i mnogim drugim pozorištima.

Prepuna sala na komemoraciji. Iako sam u decenijama iza nas sa pokojnim Taletom snimio samo nekoliko kadrova, bez obzira na to što se nismo previše družili, niti redovno viđali, što ni izdaleka ne pripadam prvom krugu njegovih prijatelja – smatrao sam da tog dana moram da odam poslednju počast kolegi, glumcu, dobrom čoveku i boemu.

Dok sedim u poslednjem redu čuvenog teatra kojisu stvarali velikani Bojan Stupica i drugovi, dok mi u ušima odzvanjaju iskrene, tople i emotivne reči sećanja na preminulog kolegu – izgovorene od Mijača, Voje, Ejdusa i ostalih koji su vek proveli sa njim – pitam se: kud odoše četiri decenije života,kad pre su prošle tolike godine, kao kad udariš dlanom o dlan? Zagledam se u lica mojih kolega koji duboko solidarni, s poštovanjem i dostojanstveno slušaju sve što je Božji rab Josif zaslužio da se o njemu kaže. Razmišljam o efemernosti, prolaznosti i ništavnosti profesije kojom se bavim. Gledam: nekada zanosne, prelepe glumice i heroine koje su zaustavljale dah muškom delu publike – sada su sa izbrazdanim borama na licu, uvenule, usahle i skrušene. Pocrnele od nikotina i brige za svaki mesec koji treba da sastave skraja na kraj i prehrane svoju porodicu. Ako je uopšte i imaju.

Gledam kolege glumce, velika imena našeg teatra, filma i televizije: apa trapa kaputi kao sa rasprodaje, perut na ramenima, ćele na temenima, povijena leđa, ukočeni pogledi – praznina i skromnost na korak do jedva održive egzistencije. Uvređen i buntovan se pitam: zbog čega glumci tako naglo, prerano i naprečac umiru? Da li od masnih kolača ili zbog toga što su decenijama u zapećku i na margini svih društvenih, socijalnih, ekonomskih i finansijskih prioriteta društva i države Srbije? Svaki treći podsekretar u državnoj upravi, svako lojalno partijsko piskaralo koje se uz neophodnu servilnost svom lideru ušuškalo u javno preduzeće koje je kao izborni plen pripalo njegovoj stranci – danas živi bolje, sigurnije i šire od najomiljenijeg i najboljeg glumca. Znam državne institucije i banke u kojima čistačice imaju veće plate, bez regresa, markica za prevoz i drugih beneficija – od prvakinja našeg nacionalnog teatra, čija imena neću da izgovorim jer želim da ih zaštitim od stida koji ničim nisu zaslužile.

Da nam se kosa podigne na glavi. Treba li neko da nas uštine za nos? Koliko treba da nas zaboli da se prisetimo: kolika je i kakva plejada najvećih glumačkih veličina, velikana našeg teatra i filma, perjanica naše kulture i države – prerano napustila ovaj svet i otišla u legendu? I to u punoj vitalnosti i preko reda – kao da ih je neko streljao? Neki i pre šezdesete – a desetine njih tek što su navršili šezdeset godina. Ljuba Moljac, Neda Spasojević, Gordana Kosanović, Slobodan Aligrudić, Miloš Žutić, Zoran Radmilović, Gidra Bojanić, Taško Načić, Jovan Janićijević... Neki od njih, poput Pavla Vuisića, Milutina Butkovića, Cige Jerinića, Bate Stojkovića – plitko su zagazili u sedmu deceniju života. Sve legenda do legende. Treba li da nabrajamo dalje pre nego što se zapitamo – zbog čega glumci umiru mladi?

Tragikomično je bilo višemesečno licitiranje u štampi poslednjih meseci – ko je sve zaslužio i ko će od umetnika dobiti nacionalnu penziju za svoj doprinos srpskoj kulturi. I da li će biti sredstava za sve. Kada su u pitanju strateški politikantski interesi koji se predstavljaju kao državni i nacionalni – biva jasno: zbog čega su se celokupna javnost, sva politička elita, sav privredni krem i rukovodioci najvećih javnih preduzeća – složno i simultano, kao na komandu – udružili da iz višemilionske dubioze i blokade sa desetinama miliona evra čupaju klub za kojinavijaju „delije”? Da li je to znak da ćemo stvarno uskoro imati izbore? Daleko bilo da imam nešto protiv Crvene zvezde. Želim njoj i našem fudbalu sve najbolje. Ali kako je moguće da se za oporavak ovog kluba – za nekoliko meseci pronađe više desetina miliona evra – a da se u istom tom društvenom trenutku u nacionalnom budžetu za kulturu predvidi manje od JEDAN ODSTO?

Znači li to da Srbima kultura uopšte i ne treba? I to uz obrazloženje Ministarstva finansija koje nikada nije bilo merodavno za kulturu – da para više nema!? Za kinematografiju, na primer – nema ni žute banke, a o okončanju renoviranja Narodnog muzeja – da i ne govorimo. Dakle, zemlju čuda imamo – fali nam samo Alisa. Težak, ponižavajući, nesnosni materijalni položaj kulture u državi Srbiji vidi se u svakoj kulturnoj instituciji. U vazduhu, na stvarima – u ljudima. Čini mi se da je na najbolniji i najočigledniji način tragično reprezentuju glumci. Sa zaradama kojima se teško mogu platiti tri porodična ručka u boljim beogradskim kafanama – oni su zadovoljni kada ih publika nagradi aplauzima u prepunim pozorišnim dvoranama. Što se bioskopskih dvorana tiče one su odavno ustranačko-burazerskoj privatizaciji pretvorene u šoping-centre i lagere kineske robe. Samo je privid da je slika bolja kod književnika, slikara, muzičkih umetnika... i ostalih kulturnih radnika. Odgovornost snose oni kojima smo poverili da se bave preraspodelom novca koji se sliva u zajednički buđelar, to jest u budžet. Da li zbilja našim političarima centralni kulturni događaj predstavljaju završnice izbornih konvencija na kojima navodno džabe đipaju elitne estradne zvezde, ili još gore – finalni turniri kik-boksa, koje uz meze i adekvatan „umetnički program“, uz pijuckanje jagodinske ružice, svake godine zaseoske litije redovno prate najviši nosioci vlasti u državi Srbiji? Ako je tako – teško nama.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.