Aspirin

Skoro uhvatih sebe da kad neke ventile u sebi moram da popustim, trkom odem u„ Marshalls” i „TJ Maxx” te kupim neke krpice, ili nešto za kuću, ako naletim na dobre cipele ili tašnu - častim se….

Tog momenta to mi dođe kao lek, kao aspirin.

Ali , dejstvo leka brzo prođe. Ustvari, nema leka.

Ali, kako da ima leka, kad bolest nisam ni dijagnostifikovala! Tako se valjda kaže?

Kada prođeš pedesetu… sve je drugačije. Skoro sam pročitala savet „stručnjaka” da ne treba posle pedesete oblačiti kupaći kostim, jer je to ružno, što valjda znači, ne treba se ni kupati na plaži!

Onda, ne treba oblačiti ovo i ono, ne ide u tim godinama.

Pa, stvarno, i ne ide da matorka nosi nešto neprilično , što nose mlade cure!

Nije lepo, ne izgleda lepo! Sve prema situaciji i godinama!

Kada sam stigla u USA, ne ponesoh moje farmerke, već pozajmih od moje zemljakinje, slične smo građe. One su svakim danom postajale sve duže, dok jednog dana skoro ne spadoše.

Ali zato sam sinu (tinejdžer) kupila dva duksa u „K-Mart” za deset dolara.Nosio ih je cele godine (subotom operemo). I tako redom.

Na kraju godine ukapiramo da skoro svo društvo u školi nosi pretežno jednu marku odeće – „Abercrombie”.

Skupa marka naravno, ali...

„K-Mart” smo zamenili sa „ Marshalls” i „TJ” pa se nekako uklopismo.

Eto, napredovali smo. Ustvari, stvarno smo napredovali!

Posle dve godine imadosmo stalne poslove, sin dobar, uči i polako postaje Amerikanac.

A mi samo bečimo oči preko okeana. Tamo nam svi mili i dragi. Vreme leti a papiri spori, počeše roditelji da umiru, tuga se ne može ni opisati, niti pokazati, sakriješ sve u svojim nedrima i nosiš, nosiš svuda sa sobom.

Kad su dolazili iz Srbije da nas vide, zavarasmo ih našom ljubavlju, poklonima, džipovima, Nijagarama, ne videše šta je ispod odeće.

Odoše srećni  što smo dobro.

Život ide dalje. Od naših roditelja, samo je moja majka živa.

Čujemo se telefonom skoro svakog dana, jer je ona tužna kad preskočim dan a da ne zovem.

Odem dva puta godišnje da ih vidim (deca dolaze i odlaze kada su odmori).

Beograd je u srcu.

Polako shvatam, ovo ovde je naš dom, jer drugog nemamo.

U mom domu imam i svoj kutak, i moje ikone, koje me toplo gledaju i čuvaju nas.

Molim se da sin zasnuje porodicu, da imamo unuke, gajila bih ih, učila i obasipala beskrajnom ljubavlju.

Lara, USA