ponedeljak, 10.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 25.04.2013. u 22:00 Igor Simić

Nasilje u nama i oko nas

Napad u Bostonu je čin nasilja koji je odvratan, zastrašujući i čak glup. Nepunih godinu dana sam živeo u Bostonu i nespojiva mi je ideja tog studentskog grada na reci Čarls, radosne aktivnosti kao što je maraton i bombi kućne izrade po instrukcijama sa interneta. Bezrazložna patnja je jedno od najgorih mogućih osećanja, a to smo videli i nakon nedavnog događaja masovnog ubistva u Srbiji. Pitamo se zašto se to desilo i ne dobijamo odgovor. U ovom tekstu bih da se odmaknem od spekulisanja i pokušam da skiciram neke perspektive iz kojih možemo da konstruktivno razumemo društvene uslove, a onda možda i sistemski sprečimo nasilje.

Krenuo bih od prošlogodišnjeg dobitnika Zlatne palme na Kanskom festivalu, reditelja Mihaela Hanekea. U njegovom „Benijevom videu”, dečak redovno gleda filmove sa nasiljem, a i sam je snimao klanje svinje. Inspirisan time, jednog dana dečak ubije devojčicu. Što je najnerazumljivije, nije je ubio iz besa, već da proba. Zašto? Frustrirajuće je što nam odgovor neće dati dečak, odgovor leži oko nas. Dečak posmatra realnost očima TV ekrana, on je mentalno odvojen od čina ubijanja, ali i od tradicionalnih načina pokazivanja osećanja devojčici. Prisustvo nasilja u medijima čini nas sve manje osetljivim, ali i postaje deo naše realnosti i čini je nasilnom.

U Hanekeovom ,,Sedmom kontinentu” porodica živi mehanički i njena stresna i dosadna svakodnevica je vrsta nasilja koje kulminira samoubistvom cele porodice. Haneke u intervjuima ističe scenu u kojoj porodica baca novac u klozetsku šolju. To je čin nasilja nad novcem koje je agens nasilja u svakodnevnom životu. Ćerka, jedino dete u porodici (i razaranje institucije porodice je nasilno), izmišlja bolesti u školi. Ona traži ljubav, pažnju. Nad njom se u otuđenom porodičnom okruženju svakodnevno vrši nasilje jer odrastanje bez ljubavi nije daleko od odrastanja sa zlostavljanjem. U ovom filmu uviđamo rasprostranjenost nasilja u mehanicističkoj svakodnevici života otuđenog čoveka. Samoubistvo porodice je hiperbola za nasilje koje svi proživljavamo, samo što ga uspešnije izbegavamo ili, što je opasnije, potiskujemo i internalizujemo.

Tako Žižek govori o nasilju u širem smislu. Pored fizičkog nasilja, postoji ekonomsko nasilje. Tajkun se igra malo na berzi i sutradan, puf, nestaju hiljade radnih mesta ili skoči cena osnovnih namirnica. Kao i savremeni ratnik, on sedi za kompjuterom i ne učestvuje fizički neposredno u činu nasilja. Pogledajte samo koliko je ratnih dešavanja na Bliskom istoku ili koliko je zemalja tokom dvadesetog veka bilo u krvi. To nasilje nastavlja da tinja, ono je sveprisutno u životu i u kolektivnom nesvesnom. Zbog tehnologije i medija, nasilje je ne samo estetizovano, već i zamagljeno. Pored stalnog i očiglednog nasilja nad zemljama Trećeg sveta (što je često kukavički, nepošteni i idiotski izgovor teroristima, pa i braći Carnajaev), ne vrši li se i ekonomsko nasilje kroz držanje tih zemalja u siromaštvu dok im se navodno pomaže na razne humanitarne načine. To je perverzija nasilja u kojoj svi učestvuju jer nema krvi, ali jeste nasilje u širem smislu.

Zaobilazeći filozofsku rigoroznost, zamolio bih vas da nasilje posmatrate holistički – sve je povezano, i nasilje u jednoj sferi je u dosluhu sa nasiljem u drugoj. Na kraju vidimo da društveno uređenje zagađuje naše mentalno, emotivno i duhovno stanje. Od imperijalizma do verskog fundamentalizma, preko ekonomske neizvesnosti, rascepkanih porodičnih odnosa u svetu u kojem su međuljudski odnosi kratkotrajni i uglavnom koristoljubivi, u svetu u kojem je pojedinac nemoćan pred sopstvenim sistemom, nismo ništa postigli ako samo hvatamo isprane mozgove i zlikovce nakon bombaških napada. Moramo da razumemo da je tom činu nasilja prethodilo nasilje kojem je prethodilo drugo nasilje kojem je prethodio (globalni) sistem čiji su modus operandi nasilje i egoizam. Ni jedna od vladajućih versko-ideoloških ideja nije bazirana na ljubavi, već na neprijateljstvu i strahu u odnosu na drugog.

Zamislite Munkov „Krik”. Zamislite sada da čoveku koji vrišti u toj slici date oružje (dostupnost oružja je još jedno zakonsko pitanje). Ne možete ničemu dobrom da se nadate od tog vrištećeg čoveka. Kratkoročno, institucije i okruženje treba te „tiho vrišteće ljude” da prepoznaju, prate i pomognu im. Ipak, to ne samo da je suviše složeno (Rusi su upozoravali na starijeg brata, pa opet ništa), već neće ukloniti suštinsko nasilje koje uvek traži ventil. Bolje je da ne bude „vrištećih ljudi” i da se preoblikuje svet koji ih reprodukuje svaki dan, ali za to je potrebno mnogo mnogo više truda.

Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu, Njujork

Komеntari0
20063
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja