petak, 07.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 08.05.2013. u 15:00 Miljenko Jergović

Srpsko-hrvatska nelagoda

Prođe neki dan Aleksandar Vučić Zagrebom, kao što je onomad Zoran Milanović prošao Beogradom, i sve bi slično, osim što sam, gledajući sa strane, imao utisak da je svima koji su se nalazili s Vučićem bilo malo neugodno. I njemu je, također, bilo neugodno. Sad je samo pitanje je li nelagoda prelazila s Hrvatice na Srbina, s Vesne Pusić na Aleksandra Vučića, ili je prelazila s njega na nju. Ili je, zapravo, poput neke velike epidemije gripe (za Hrvate u ženskome rodu, a za Srbe u muškome, kao grip), nelagoda zahvatila sve odjednom, i da je u ta dva dana to bilo zajedničko srpskohrvatsko stanje.

Kada dolaze strani državnici, dužnosnici i besposlenjaci, recimo kada je prije nekoliko sedmica tu bio azerbejdžanski diktator – jedan od rijetkih zajedničkih prijatelja Srba i Hrvata – Zagreb biva zakićen barjacima zemlje iz koje dolazi dragi gost. Neki dan, u Vučićevu čast, srpske zastave nije bilo za vidjeti nijedne. Možda negdje unutra, u zatvorenom prostoru, ali napolju, na za to predviđenim kopljima i jarbolima, bogme se trobojka s nemanjićkim grbom nije izvoljela pokazati. To znači da je nelagoda hrvatskih domaćina imala institucionalni okvir, bila je zvanična i službena.

Aleksandar Vučić je svoju nelagodu artikulirao u više novinskih i televizijskih izjava i intervjua, u kojima je ponavljao kako se Srbi i Hrvati ne trebaju voljeti, kako ta ljubav nije donijela nikakvog dobra, nego trebaju imati zajedničke interese. I još je kazao kako o prošlosti Srbi i Hrvati neće misliti isto, ali da bi mogli misliti isto o budućnosti. Dok je to izjavljivao, hrvatskim domaćinima, ministrici Pusić, premijeru Milanoviću, predsjedniku Josipoviću, oči su bile pune suza radosnica. Naime, Vučić je govorio ono što je svima njima na vrh jezika, ali im je malo neugodno da to kažu. A neugodno im je, opet, što su oni, kobajagi, redom ljevičari, antinacionalisti, nimalo šovinisti, borci za prava nacionalnih i drugih manjina, pa ne mogu izreći ono što može i hoće jedan desničar, nacionalist, borac za nacionalnu stvar, kojemu u prošlosti nije bilo strano prema Hrvatima iskazati stanovitu, hm, predrasudu. Vučić kao srpski desničar legao im je svima kao šamar budali. S njime su bratski dijelili nelagodu.

Aleksandar Vučić išao je u Zagreb iz istoga, nama tajnovitog razloga, kao i Zoran Milanović u Beograd. Neko je telefonirao iz Brisela, dvojici zakrvljenih fudbalera u nekoj niželigaškoj utakmici naredio da se rukuju, inače će im obojici podijeliti žute kartone, i oni šta će, poslušali. Tako se, moj je dojam i utisak, vode bilateralni odnosi Hrvatske i Srbije, otuda i nelagoda u hrvatskih i srpskih dužnosnika i državnika.

Da je drukčije, da je u svemu imalo iskrenosti, bogme bi se Zagrebom vijorile srpske zastave, i to na više mjesta nego azerbejdžanske, i bogme bi se Aleksandra Vučića tretiralo kao veoma dragog i važnog gosta, što god on mislio, kakav god u prošlosti bio i iz koje god stranke dolazio. I ne bi hrvatskoj kobajagi lijevo-liberalnoj vlasti bilo važno što će o svemu tome misliti hrvatski – desničari, nacionalisti, ustašoidi. Jer dođu li ti na vlast, u to nema baš nikakve sumnje, u Beograd će hrliti rado i spremno. Istina, uz ogradu da se Srbi i Hrvati ne trebaju i ne smiju voljeti – na Goli otok s onima koji takvu ljubav pokazuju – ali trebaju voditi računa o zajedničkim interesima.

A što su, ozbiljno govoreći, zajednički interesi? Ono što su bili i u vrijeme Jugoslavije: da dva mala balkanska naroda, nezaštićena, ojađena i izluđena, imaju širu zajedničku platformu. To im ne bi trebalo biti teško, jer govore istim, zajedničkim jezikom, mentalitetno su slični, istorijski bliski... Ali da bi se to postiglo, nužno je odreći se međusobne nelagode, nužno je odreći se upotrebe komšija u unutarpolitičke svrhe. Dakle, nužno je, iz hrvatske perspektive, nikada mržnjom prema Srbima ne riješavati unutrašnja ekonomska, stranačka, ko zna kakva pitanja. I obratno. Bez toga nema nikakvoga zajedničkog interesa, ni ekonomskog, ni privrednog... Nikakve budućnosti nema, ako ne postoji želja da se dođe do istine o prošlosti. A ta istina, i kada je o „Oluji” riječ, i kada je riječ o uzrocima i toku ratova u devedesetima, i kada je riječ o Vukovaru, o Srebrenici, o Jasenovcu i o svemu o čemu Aleksandar Vučić misli drukčije nego Vesna Pusić, postoji samo jedna istina. Ona nije ni srpska, ni hrvatska, ali je vjerojatno neugodna – kako šta i kako kad – i po jedne i po druge. Onima koji su u stanju podnijeti svaku, ali baš svaku, istinu o prošlosti, sigurno je stalo do budućnosti i do zajedničkih interesa.

Komеntari0
2a035
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja