Odlazak poslednjeg revolucionara

U centru Prištine, u kući na kojoj od 1999. nisu podignute roletne na prozorima, preminuo je revolucionar Bora Drmončić (94). Jedan od poslednjih srpskih staraca ovog grada, učesnik važnih događaja gotovo celog 20.veka,ostao je sa svojom porodicom i pustio da mu dom zaraste u drveće, da ga ne vide i da ostane na mestu za koje je potrošio svoj dugi vek.

Kraljevina Jugoslavija nagradila je njegovog oca Stojana parčetom zemlje u Prištini za prelazak Albanije i oslobođenje, a Bora je postao stolarski radnik, šegrt i kalfa, da bi na kraju dospeo u kraljevu gardu i dočekao raspad otadžbine. Ponižen se peške iz Beograda vratio u zavičaj, gde biva zatočen u logor Velike Albanije,koji se nalazio na samo nekoliko stotina metara od njegove kuće. Odatle je pobegao i priključio se komunističkom pokretu. Kada su ga ponovo uhapsili mučen je na različite načine, a dok su mu zabadali igle ispod noktiju skočio je sa trećeg sprata na prištinsku kaldrmu. Nije davao znake života, fašističke vlasti su ga prebacile u grobljansku kapelu, a njegovoj majci Tadijani javljeno je da je mrtav i da može otići da ga preuzme. Međutim, ona je videla znake života. Nekako je zalečen, pa konačno uhapšen i odveden u koncentracioni logor Mathauzen,gde je, nakon devet meseci nove torture, dočekao savezničko oslobođenje. Onda je došlo doba izgradnje socijalizma i novog čoveka, bratstva i jedinstva, reformi i promena, demonstracija, pobuna i provala nacionalizma, borbe protiv gladi i zaostalosti. Drmončić je bio direktor, član Saveta Federacije, presednik Saveza boraca Kosova i Metohije, član raznih komisija i aktivni učesnik političkih procesa i događaja u Jugoslaviji.

„Iako je bio visoki državni funkcioner nikada nije spavao u hotelu ili koristio službeni automobil, uzeo dnevnicu ili koristio godišnji odmor, nikada nije uzeo ni dinar od nagrada koje je dobijao”, kaže njegova snaha Đurđa Drmončić i dodaje kako je bio blage naravi i tolerantan čovek.

U novom dobu za koje se borio, zaradio je skromnu kućicu, danas sakrivenu među drvećem, i svojoj SFRJvratio imovinu koju je njegovom ocu, na ime albanske golgote i Solunskog fronta, dodelila Kraljevina Jugoslavija. Onda je usledio raspad te domovine, pa rasulo krnje domovine-otadžbine Savezne Republike Jugoslavije, da bi u junu 1999, po okončanju NATO bombardovanja, Bora Drmončić sa suprugom Smiljanom, kćerkom Milijanom i sinom Batanom spustio roletne na prozore svog doma i, kao osamdesetogodišnjak, počeo da živi novo ropstvo.

„Teže mi je sada nego u Mathauzenu”, izjavio je pre nekoliko godina, objašnjavajući da je on u savremenom svetu, u srcu svog grada i možda prvi put u svom životu postao izopštenik iz sveta. Retko je pominjao brojne bombaške napade, molotovljeve koktele, prebijanje supruge Smiljane na ulici, pretnje. Boleo ga je više strah ukućana, jer se on sam nije plašio, a posebno su ga nesrećnim činile posete Albanaca koje su započinjale rečenicom: „Komšija,čuli smo da prodaješ kuću.” Odbijao ih je redom, čovek koji je sve radio da upravo njihov život i okruženje budu srećniji, bogatiji i ideološki drugačiji.

„Ne znam jesmo li danas sposobni da iz njegovog života i sudbine nešto shvatimo i naučimo. Da li se može napraviti i realizovati neki razuman plan za normalan život ili je sve ovo što se događa našem narodu stvar stihije i haosa”, pita se njegov bliski rođak, profesor Medicinskog fakulteta doktor Pavle Vasić.

Porodica Drmončić jeu ovih 14godina imala samo dva puta, jedan do Gračanice, a drugi do Crkve Svetog Nikole u Prištini, odakle su došla dva mlada sveštenika Darko i Stevo da služe opelo. I dok umolitvi govore o teškoj, uskoj i tužnoj stazi života, čovek kogaispraćaju na onaj svet, za svojihdugih i teških 94godine, tustazui nije imao: imao je ideju i ideologiju koja je u Prištini umrla zajedno s njim.

Kroz kišu i gradsku gužvu bez organizovane povorke, prošao je do groblja jedan od važnih ljudi ovog grada i Kosova i Metohije. A na groblju sve zaraslo i zapušteno, nekako u skladu sa Borinim životom, baš taj deo groblja nije čišćen i iskrčen. Oko tesne rake porodica gura šiblje i narasle divlje trešnje da bar neko može da stane oko pokojnika, predstavnik SUBNOR-a Novica Filipovićkratko pozdravlja čika Boru, onda se mala grupa ljudi okreće i lagano odlazi uskom stazom nazad prema obnovljenoj grobljanskoj kapeli. Neko od rodbine bere zrele trešnje, čije će grane konačno sakriti čoveka koji je posvetio svoj život služeći drugima, idejama i ideologiji.