Sreda, 20.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Gavrani su nažalost poleteli u nebo

Majstori, merdevine, velike slike koje čekaju da budu okačene na zidove Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti, prizor je koji smo juče zatekli uoči otvaranja izložbe jednog od naših najuspešnijih umetnika – Vladimira Veličkovića. Majstorima je olakšan posao, jer je Vlada Veličković slikar i arhitekta, te je sam izradio plan postavke, kao što to obično i čini za svoje izložbe.

Posle uspelih predstavljanja svojih radova u prestižnim muzejima Francuske – u Tuluzi i Marselju pre godinu dana, Veličković je doneo nove radove da ih pokaže i beogradskoj publici. Izložba se sastoji iz dva dela: u Galeriji SANU u četvrtak u 19 časova biće otvorena izložba slika, dok će sat kasnije u Muzeju „Cepter” posetioci imati priliku da vide i Veličkovićeve crteže. Dok razgovaramo, Veličković nam pokazuje obimnu, luksuznu monografiju (od četiri i po kilograma) nedavno objavljenu u Francuskoj, u kojoj je zastupljen presek slikarevog rada od 1954. godine do danas.

I na vašim najnovijim platnima dominira gavran, ovog puta čini se kao da najavljuje još jače osećanje strepnje. Šta se dogodilo sa gavranom, jednim od vaših dominantnih simbola?

Ono što je bilo naznačeno na prethodnoj izložbi (2002. u Galeriji SANU) razvilo se. To je promena u samom konceptu slike koji je sada zaokupljen gavranom koji je poleteo. Na prošloj izložbi gavrani su bili na zemlji. Sada su poleteli i zauzeli važan prostor na slici. Uvek u vezi sa određenom situacijom – nekada je to ljudska figura, nekada prostor, ali gavran je svakako preuzeo veoma važnu ulogu u ovim novim sadržajima. Preteći je, aktivan, nasilan. On je grabljivica, strvinar i kao takav je u kontaktu sa celim našim prostorom, kada nije u kontaktu samo sa ljudskom figurom. Mene se tiče ovaj naš prostor i osećam ga kao svoj problem. Ali, gavran je vezan za globalni svet i na događanja povodom kojih želim da reagujem.

Kada se motiv gavrana prvi put pojavio na vašim platnima?

Davno, šezdesetih godina. Najpre stidljivo i nije imao ovu i ovakvu funkciju. Bio je tu, bio je crn, bio je u podnožju događanja. Bio je vezan za strašila koja se sada pojavljuju u varijanti raspeća. Onda ga jedno vreme nije bilo, pa se sada opet vratio...

Da li zapažate razliku u reakcijama, u doživljaju vaših slika kod francuske publike, s jedne, i ovdašnje publike, s druge strane?

Našoj publici je bliža moja tematika koja, kao što znamo, nije za sve prihvatljiva. Često je i sasvim neprihvatljiva. Francuska publika se vremenom polako privikla na te sadržaje, ali bio je to dug put. Bilo je komplimenata u odnosu na to kako je nešto urađeno, ali nije do kraja prihvaćena ova tematika i sadržaj. Francuska publika je to odbijala i ponašala se u funkciji tamošnjih senzibiliteta. Mukotrpan je bio put mojih tema do konačnog prihvatanja i priznanja. Govorim o suštinskom prihvatanju kod šire publike, koja je imala reakcije sa izvesnom zadrškom.

Šta je bio senzibilitet francuske publike?

Bio je u skladu sa koncepcijom koja je dodeljena slikarstvu kao dekorativnom elementu bez velikih emocija, bez uznemiravanja, bez agresivnosti. Ja sam odlučio da izdržim na tom putu, da ne prihvatim kompromise sa ubeđenjem da će jednog dana to i biti prihvaćeno. Na izložbi u Tuluzi sam imao priliku da sa publikom komuniciram, i to je bio suviše emotivan susret, čak patetičan.

Kako se to pokazalo?

Pa bilo je i suza. A znate, kad se suočavate sa nekim ko plače nije baš prijatno.

Na ovoj izložbi primećujemo i promene u koloritu, tačnije pojačanu sivoplavičastu gamu...

Ta sivoplavičasta gama je prisutna negde od šezdesetih i sedamdesetih godina. Sada je malo hladnija i kao takva doprinosi efikasnosti doživljaja. Svaki put je neka promena vezana za bazu postavljenu mnogo ranije. I simboli se nisu promenili od tih šezdesetih godina, samo se dogodila transformacija ili mutacija. Svaka slika jednostavno vuče drugu, i to je u mom slučaju spontan, neprogramiran proces vezan za instinkt koji me do sada nije izdao.

Kako lično doživljavate aktuelne događaje u vezi sa pregovorima o sudbini Kosova?

To je sve bolno, pogađa me i boli. Nisam dovoljno pametan da odgovorim na to pitanje. Kako dozvoliti da se nešto dogodi a da to ne bude uvreda za naš narod, da se izbegne jedno opet moguće poniženje. Najvažnije je da sačuvamo dostojanstvo.

Da li nas Evropa zaista želi?

Mi smo stalno izloženi nekakvim uslovljavanjima, ucenama. Hoćete li da uradite ovo, hoćete li ono. Stalno je neki diktat. Kad se jedan problem reši, odmah se izmisli drugi, i to je kao neka vrsta trke sa preponama koja treba da nas dovede do cilja sa imenom Evropa. S druge strane, svedoci smo činjenice da je i Evropa nestabilna, što je dovelo do nekih neželjenih događanja, katastrofalnih pre svega na ekonomskom planu. Ne znam kako će se Evropa izvući i da li će nas prihvatiti raširenih ruku kao nešto dobrodošlo ili kao nužno zlo.

Da li se i kako se u Francuskoj oseća kriza?

Kada je reč o kulturi, primećuje se smanjena muzejska i galerijska aktivnost. Ali Francuska je ipak bogata zemlja, Francuzi su veoma privrženi svojoj kulturi i umetnosti i trude se oko svega što je važno za njihovu kulturnu promociju.

Kako će naša kultura preživeti sav nemar kome je prepuštena?

Mi smo na granici ponora i malo nam fali da se u njega survamo. Za Narodni muzej je bilo potrebno dvadeset miliona evra. Mislim da to nije nedostižna suma za jednu ozbiljnu zemlju, sve je moglo da je bilo volje. Ali, da li se neko zapitao koliko je štete naneto generacijama koje nisu nikada ušle u Narodni muzej.

Mi imamo mnogo kreativnog potencijala. I zaista bismo imali šta da pokažemo svetu. Kad sam radio monografiju, prelistavajući svoju biografiju podsetio sam se koliko se sedamdesetih godina cirkulisalo: izložbe su organizovane od Japana do Amerike, pokazivali smo svetu naš potencijal. Bojim se da nas ne proguta crna rupa.

Vaš sin Vuk Vidor je direktor Kulturnog centra u Parizu. Bilo je dosta pohvala na račun toga kako je za vreme njegovog mandata sređen centar. Ipak, on neće više biti na čelu centra. Šta se dogodilo?

Nemam komentar.

Kako izgleda vaš dan u Parizu? Koliko vremena provodite u ateljeu?

Svaki dan po ceo dan.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.