Saterivanje u tor

Bez preterivanja, posle četrdeset godina bavljenja profesijom na točkovima – stvarno sam mislio da znam svaki kamen u Srbiji. Na početku glumačke karijere igrao sam svoju monodramu ,,Led” više od hiljadu puta u hladnim domovima kulture po najzabačenijim palankama i selima, a kasnije, snimao partizanske i ostale filmove kojekuda po najudaljenijim vrletima, gudurama i krajolicima. Verovao sam da mi je u zemlji u kojoj na tri livade nigde lada nema svaki krajičak poznat. Da nijedan pedalj Srbije – za koju je pesnik Tanasije Mladenović pevao da se neće umiriti više, a velika Desanka da je velika tajna – nije nepoznanica za mene. Priznajem postiđen – nisam znao, nisam bio svestan, ni pojma nisam imao da je Kosmaj toliko lep. I siguran sam da nisam jedini. Blagodet i lepota na kojoj bog nije žalio smeštena je u prvom prstenu od Beograda, da se malo na prste podigneš – video bi ga sa Slavije.

Za pola sata atraktivne vožnje koja odmara oči stiže se u Nemenikuće, čarobno šumadijsko selo u podnožju zeleno baršunaste planine, pre bih rekao – povećeg brda s pašnjacima, livadama, šljivicima i listopadnom šumom. Bistri izvori na svakom koraku, pitomina i mir u kojem udaljeni zvuk motorne testere liči na muziku. Ne znaš da li je lepše da vidiš, ili da čuješ božanstveni poj slavuja u čestrama bagrema u kasnom cvatu. Promrzli od neočekivano reske prolećne hladnoće, ispratili smo nekoliko noći snimajući  „Ravnu goru” i ponovo se uverili da je Srbija najlepša zemlja na svetu. Koliko su lepa svanuća na kosmajskim obroncima, kada uz bakarnu zoru koja nadire od Stiga i dalekog Dunava, preko moravske doline i Šumadije nadvlada magična svetlost sa bajkovitom slikom usnule Srbije – koja puni očni vid!

Tu, u tom raju, pre nekoliko nedelja sreo sam Milutina, domaćina, seljaka i čobanina velikog stada sa preko dvesta ovaca, jaganjaca, koza i jarića. Pristao je da nam za potrebe snimanja serije, ni po satu, ni po grlu – bez naknade dotera svoje stado u kadar. Realizujemo projekat od prvorazrednog nacionalnog značaja, a kamčimo i krpimo, natežemo se i dovijamo kao kad skupljamo ispred crkve. I, dok nas država ignoriše, gde god se pojavimo, narod nam širi ruku. Sa ambicijama da ispričamo priču o tragičnim i kobnim događajima koji su satrli srpski narod, raspolutili ga i ostavili ga bez slobode, i 1941, i mnogo godina kasnije – pomože nam Milutin sa Kosmaja, da makar pokažemo da je Srbija ona ista zemlja koju je od Turaka otimao veliki knjaz Miloš, da ima zdravu travu, lugove i žir, bistru vodu, ovce, koze i svinje. Sve što je potrebno da bude najbolje prirodno stanište za čoveka. Da živiš pa da ne pitaš dokle ćeš, nego onako, mirno i spokojno, srećno i dugovečno – kako je bog rekao...

Pristao je Milutin sve da nam pomogne, ali je tražio da mu ispričam: Šta mi to snimamo, o čemu se tu radi, o kome je reč i kakva je poslednja reč koju želimo da kažemo. Priznajem, stavio me je na muke… Rekao sam mu koliko sam mogao. Da pričamo priču o Srbiji u drugom ratu, da je u glavnoj ulozi narod, da ćemo videti Tita, ali i čiča Dražu… ,,Jer ćeš da prikažeš kako se za nas Srbe istorija ponavlja, kako nam u svakom veku malo, malo, pa pevaju istu pesmu – kako nas lome i krše, guše i savijaju kao mladu vrbu? Dokle više ucene i saterivanja u tor? Kao ja moje ovce – al, one su makar site, a na kakvom smo putu, pored ovolike dobrote i lepote – Srbi će skoro i da gladuju…!?” Tako priča Milutini udara me dlanom po ramenu, a ruka mu teška kao mesarski malj, a dlanovi rapavi kao gumeni bajlak od traktorske gume. Ali, pogled mu je bistar, oči plave i nemirne, mogu da skroziraju svakoga… ,,Moje ovce se malo ritaju kad ih saterujem u tor – a mi smo krotki kao pelcovana kokoš, sve mislimo – ne događa se to nama, nego nekom drugom. Video sam na televizoru – Kosovo moramo da damo, onakvu zemlju za neki datum, gde to ima. Neka ga njima datum – a nama nek vrate Kosovo. Ja školu nikakvu nemam – al nisam glup, a nisam ni ćorav”.

Dok momci nameštaju kameru, reflektore i ostale skalamerije pričao mi je Milutin u hladu nabujalog oraha kako je na taljigama i sa dlanovima u džepovima izbegao sa Kosova, da su njegovi iz okoline Peći, da su njihova imanja bila na potezu prema Visokim Dečanima u kojima je pre više od sedam decenija kršten. Pričao mi je kako je kao dete čuvao stoku pored Bistrice i udarao klis sa vršnjacima Albancima, sve dok ne zabeli na Prokletijama koje su se natkvesile nad zelenom dolinom… ,,Da li im je Tito poklonio Kosovo to ne znam – ali, da im je držao red, to jeste. Imali smo vlast i državu, nisu smeli da šuknu…” kaže Milutin. Uveravao me je da još uvek sanja Metohiju, doduše – pre mnogo više, ali i sada, događa mu se da se probudi znojav i mokar, ko kad je u bačvu upao.

Pravio sam se da nisam video kako rapavim dlanovima zaklanja suzu u oku. Bolje da ne vidim, ono što sam video. Kamo sreće da nisam čuo – to što sam čuo. Otkako sam sreo Milutina – ne izlazi mi iz pameti. Da se čovek zapita, koliko tragičnih i pojedinačnih sudbina, koliko lomova i ličnih patnji ishodi iz usiljenog rukovanja u Briselu, pod nadzorom i paskom moćnih, koji tobože za naše dobro hoće da nas sateraju u tor. Onoliki i onakav kakav su njihovi planeri smislili za nas. I mi pritom moramo još i da se smejemo. U saterivanju u tor neposlušnih Srba upravo prednjače oni koji i u ,,Ravnoj gori” imaju presudnu ulogu. U prošlom veku su dva puta sa oružjem u rukama posećivali Srbiju. Uz rizik da budem optužen da sam protiv evropskih integracija – u ušima mi zvoni Milutinovo pitanje: Jel’ ti to oćeš da pokažeš kako se za nas Srbe istorija ponavlja?