Prebrojavanje dobra ili zla

Svestan rizika da kao političar gubi, Boris Tadić je izvinjenjem Hrvatima za zločine Srba u proteklom ratu kročio na kliski put koji bi od njega mogao da stvori državnika.

Nije se čuditi što je njegov gest izazvao više pokuda nego pohvala u zemlji koja je kroz istoriju pravila mitove od svojih poraza, kao da viteških i slavnih pobeda i nije bilo. Predsednik se izvinio u ime onih koji su počinili zlodela Hrvatima. Onih koje bih svakako da vidim pred sudovima, radije pred ovdašnjim nego pred tribunalom u Hagu.

Tadić je šokirao zbrajače šteta poslednjih hiljadu/tisuću godina. Sve koje i danas vodi morbidna ruka koja prekopava stratišta, jame i vrtače, Jasenovce i Vukovare. One koji zbog poveza nacionalističke mržnje i netolerancije preko očiju i ne mogu da imaju viziju prosperitetne i mirne budućnosti.

Dokle će se na ovim prostorima stalno prebrojavati počinjeno tuđe zlo, a sopstveno potiskivati kao da ga nije bilo? Dokle "naši" mogu da ubijaju i pale, a zločin je samo kada isto rade "njihovi"?

Kakva je konkretna korist od izvinjenja, pita jedna žena na sajtu "Politike". Moralno pročišćenje, a to je upravo ovaj čin, nije, gospođo, levantski bazar za cenkanje. Predsednik očekuje da drugi slede njegov primer, ali ako to i ne učine, samo zahvaljujući njegovom gestu imaćemo pravo da pitamo zašto zadah mržnje i nacionalizma iz susedstva zagađuje Srbiju.

Tadić je Bošnjacima u Srebrenici već pokazao da želi da Balkan počne da prebrojava dobro, a ne zlo teških istorija. Ako je prvi, ako zbog toga žele da ga razapnu na zilotski krst, onda to uvećava hrabrost ličnog čina, a predsednika kandiduje za državnika.

Pregledao sam komentare čitalaca srpske štampe i hrvatskog tiska. Tačno, popriličan se broj našao u bradatom zagrljaju, odnosno Za-dom-spremni euforiji da izvinjenja ne treba davati niti ih primati. Dražinci i francetićevci koji bi se ponovo zdušno prihvatili poravnavanja računa istorije/historije. Zapravo ljudi koji i ne shvataju da im žrtve njihovih naroda ništa ne znače – jer u suprotnom ne bi igrali svoj vudu ples i prizivali obračune.

S kojim to pravom Aleksandar Vučić može da kaže da je predsednikov gest "bruka i sramota za Srbiju"? Valjda jedino s pravom na imunitet iza koga se prikriva kada građane demokratske Srbije poziva da krenu u ratove. Moje je pravo da me, bez imuniteta, sramota i od Vučića i od onih koji politikantski ćute.

Mržnja nije u modi, ali nacionalizam je ostao, konstatuje hrvatska spisateljica Slavenka Drakulić koja je neko vreme emigrirala pred raspojasanim hadezeovskim domoljubljem. Kada pročitam koliko su neki sada ovde uneli ostrašćenog parapatriotizma u napad na predsednika, ostaje mi samo da se s njom složim.