Ponedeljak, 17.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Srbija razgovara: Slučaj „Službeni glasnik”

Радош Љушић, Владимир Кецмановић (Фото Р. Крстинић)

Na dve konferencije za novinare, po preuzimanju mesta prvog čoveka u „Službenom glasniku”, Radoš Ljušić je izneo čitav niz malverzacija u radu prethodnog rukovodstva. O nedomaćinskom poslovanju govorio je jezikom brojki. U polemiku, koja je usledila, uključili su se Slobodan Gavrilović, Gojko Tešić, Jovica Aćin, Miloljub Albijanić, Vladimir Kecmanović... O problemima u JP „Službeni glasnik” razgovaramo s v. d. direktora Radošem Ljušićem i književnikom Vladimirom Kecmanovićem.

Politika: Šta je osnovna obaveza JP „Službeni glasnik”?

Ljušić: „Službeni glasnik” je državna ustanova koja je osnovana da opslužuje Skupštinu, predsednika i Vladu Republike Srbije. Naknadno je započeo izdavačku delatnost i danas je poznat kao naša najveća izdavačka kuća, čime je narušio svoju osnovnu funkciju, propisanu zakonima iz 1992. i 2013. To moji kritičari potpuno smeću sa uma i pišu o „Službenom glasniku” samo kao o izdavačkoj kući, zaboravljajući ostale njegove obaveze.

Kecmanović: Osnovna obaveza „Službenog glasnika” je štampanje „Službenog glasnika”, što mu i samo ime kaže. Već poodavno, međutim, mnogo pre nego što je Slobodan Gavrilović preuzeo upravu nad tom firmom, „Glasnik” je deo profita počeo da ulaže u klasično izdavaštvo. Slobodan Gavrilović je tu praksu višestruko unapredio, i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu, i od ovog preduzeća napravio kulturnu instituciju prvog reda – mesto na kom se susreću knjige iz različitih oblasti i autori najrazličitijih orijentacija – u duhu demokratije i patriotizma koji, ako ne idu ruku pod ruku, kao što kod nas, nažalost, uglavnom ne idu, ne mogu da ne budu lažni. U okruženju „demokrata” koji se zbog odsustva patriotizma pretvaraju u totalitariste i „patriota” koje nesklonost demokratiji nužno vodi u izdaju, „Glasnik” je bio – kao što više nije – oaza slobodne misli.

Politika: Poslednjih nekoliko godina „Službeni glasnik” je zaista izrastao u jednu od najvećih izdavačkih kuća?

Kecmanović: Da, verovatno u najveću, i sigurno u najugledniju, zahvaljujući svesti Slobodana Gavrilovića o kulturnoj misiji. Ta svest je ono što Radoš Ljušić nema. A pošto je nema, postavlja se pitanje zašto se poduhvatio posla vršioca dužnosti direktora „Glasnika”. Iz strasti prema štampanju zakona i propisa ili iz ljubavi prema fotelji? Čak i ako nije u pitanju fotelja, u šta ne verujem, ako izuzmemo vršiočevu pozadinu, stvari opet nisu na svom mestu. Ukoliko je nova vlast odlučila da „Glasnik” svede na izdavača pravnih akata, zašto na to mesto nije postavljen pravnik, nego istoričar? Makar pravnika u političkim strankama ne nedostaje.

Ljušić: Neka i meni bude dopušteno da kažem, pre nego se osvrnem na pitanje i dam odgovor, da je orkestrirani napad petorice srpskih kulturnih honoraraca u stvari žal za raščinjenjem Slobodana Gavrilovića i, time, gubitkom honorara koje im je nekontrolisano davao. „Kulturna misija” Gavrilovića dovela je „Službeni glasnik” do propasti, on se u 2012. godini upisao u povelik spisak gubitaša javnih preduzeća. Da je tako, čitaoci ove polemike mogli su da se uvere na osnovu odluke Nadzornog odbora koja je objavljena u listu „Danas”. Lako je biti kulturni misionar i trošiti nekontrolisano novac radnika iz Štamparije i Službenih izdanja. Takvom politikom „Službeni glasnik” je postao fabrika za proizvodnju knjiga koje se ne prodaju. Zalihe u knjigama su danas veće od 630 miliona dinara, pa će ovo javno preduzeće uništi sopstvena nekontrolisana i haotična produkcija.

Politika: Koliko je naslova objavljeno prošle godine?

Kecmanović: Mnogo više nego što će biti objavljeno ove godine.

Ljušić: Plan za prošlu godinu bio je 185 naslova, a objavljeno je 458 (296 samostalno, 162 u saizdavaštvu). Više nego što je planirano, odštampane su 273 knjige. Ima dobrih izdanja, ali i potpunih promašaja. Da novac nije uzalud trošen i ove godine bi publikovali isti ili veći broj knjiga.

Politika: Kako ide prodaja knjiga?

Ljušić: Prodaja knjiga ide slabo: od 1.637 naslova, pokazuje računica, samo 307 je prodato u više od sto primeraka, preostalih 1.330 naslova – do sto primeraka, a 35 naslova nije našlo nijednog kupca. Nevesela je situacija i s kiosk-izdanjima: 23 knjige štampane su u tiražu od 284.330 primeraka, a prodata su 108.483 primerka. Gubitak od kiosk-izdanja je oko 13 miliona dinara. Svi izdavači koji su usmerili svoj rad na kisok-izdanjima zaradili su lep novac, samo je „Glasnik” zabeležio ogromne gubitke u protekloj godini. Red bi bio da se moji površni kritičari upitaju zašto je nagomilano toliko knjiga i zašto su zabeleženi tako veliki gubici na kiosk-izdanjima? Da li neki od njih snose odgovornost, s Gavrilovićem, za ovakve neuspehe?

Kecmanović: Siguran sam – neuporedivo lošije nego prošle godine i to iz barem dva razloga. Prvi je što je nova uprava, na čelu s Radošem Ljušićem, pozatvarala „Glasnikove” knjižare, a drugi je što je gotovo prestala sa štampanjem novih knjiga. Ko se imalo razume u izdavaštvo, zna da pojava novih knjiga vuče prodaju starih, a da nepostojanje ili rapidno smanjenje broja novih naslova uništava kompletan posao.

Politika: Da li su sklapani i neki štetni ugovori?

Kecmanović: U svakom poslu, pa i u izdavaštvu, pitanje šta je štetno, a šta nije, veoma je komplikovano. I dušu je dalo za zloupotrebu „od strane” zlonamernih. A da je vršilac dužnosti direktora „Službenog glasnika” zlonameran prema prethodnoj upravi – to valjda nije potrebno dokazivati. Na primer: Ljušić neprekidno ponavlja kako su saizdavači „Glasnik” i Zavod za udžbenike dobili po 1.000 primeraka knjige „Trijumf hrišćanstva”, a saizdavač „Dangraf” čak 38.000 primeraka, što, je li, zvuči moćno. Da bi se ispostavilo kako knjiga nije prodavana, nego poklanjana preko „Dangrafove” mreže. Da li je trebalo ulagati u knjige koje se poklanjaju? Mislim da jeste, ali dopuštam da neko misli kako nije. Nedopustivo je, međutim, iznositi lažne optužbe, što izvikivanjem podataka koji mu odgovaraju i prećutkivanjem podataka koji mu ne odgovaraju što neprestano čini Ljušić.

Ljušić: Skoro svi ugovori o saizdavaštvu sklopljeni su na štetu „Glasnika”, kao što su s „Beogradskom knjigom”, Zavodom za udžbenike, „Dangrafom” i drugima. Mnogi saizdavači umesto da nam uplate novac za štampanje knjiga, kompenzirali su dug neprofitabilnim knjigama, poput „Beogradske knjige” – 4.381.176 dinara. Te knjige ostale su neprodate. Najkarakterističniji primer štetnog ugovora jeste ugovor o saizdavaštvu sa Zavodom za udžbenike i „Dangrafom” za knjigu „Trijumf hrišćanstva” za koju je „Glasnik” dao 1.645.225 dinara i dobio 1.000 primeraka, Zavod 1.978.625 dinara i dobio 1.000 primeraka, a „Dangraf” je za 75.000 dinara, po našem proračunu, odnosno 1.020.000 dinara, po njihovom proračunu, a dobio čak 38.000 primeraka knjige! Zbog ovog mog saznanja i obaveštenja zaposlenih u „Glasniku” „Danas” vodi orkestriranu kampanju protiv mene.

Politika: Šta je s knjižarskom mrežom?

Ljušić: Knjižare su veliki problem jer, osim dve, sve ostale posluju s gubicima. Neke od njih nisu u stanju ni da isplate zakupninu poslovnog prostora. Pojedine lokalne vlasti pomažu nam da knjižare održimo, dok su druge sasvim nezainteresovane. Lično sam pregovarao s nekoliko gradonačelnika ili ljudi zaduženih za ovu delatnost (Kragujevac, Novi Pazar, Valjevo, Leskovac, Subotica, Zemun) i trudio se da učinim sve da bismo ih održali, te stoga tvrdnja da je „ukidanje knjižara strateški zadatak SNS-a” jeste samo još jedna od brojnih neistina i optužbi mojih kritičara.

Kecmanović: Kao što rekoh, gasi se. Zaustih da kažem: „lagano” se gasi, valjda što sam, kao „netalentovan”, sklon otrcanim formulacijama. U poslednjem trenutku me, međutim, spase sudar s realnošću. Ne, „Glasnikova” knjižarska mreža se ne gasi lagano, nego, evo je još jedna otrcana, ali, nažalost, tačna sintagma: munjevitom brzinom.

Politika: Koliko je zaposlenih u „Službenom glasniku”?

Ljušić: „Službeni glasnik” počeo je rad s pedeset zaposlenih, a kada sam ja došao zatekao sam 412 stalno zaposlenih i 67 s raznim ugovorima, što je ukupno 479 radnika. Za isplatu tolikog broja radnika neophodan je platni fond od oko 40 miliona dinara.

Kecmanović: Sada ih je, sigurno, više nego što je potrebno, barem u onom delu koji se bavi izdavaštvom. Za takvu situaciju, međutim, nisu krivi ni prethodni direktor, ni ti ljudi, nego vršilac dužnosti koji ih je učinio suvišnim i koji razvija strategiju kako da ih se reši.

Politika: Priča se i o ogromnim honorarima, šta je istina?

Ljušić: Gojko Tešić, honorarni urednik, primao je 90.000 dinara uz redovnu platu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. On je, sa ostalim dodacima, ne računajući mobilni telefon i ostale privilegije, dobijao ukupno mesečno po 112.000 dinara! Za sabrana dela Stanislava Vinavera, kao priređivač, plaćeno mu je ukupno 3,2 miliona dinara. Kada se sve sabere, zlom volšebniku isplaćeno je 2012. godine od „Službenog glasnika” i Zavoda za udžbenike (saizdavač S. Vinavera), ukupno 4,55 miliona dinara. Novac za priređivanje Vinavera dobio je unapred.

Branko Kukić je penzioner i živi u Čačku, a u „Glasniku” je primao po 65.000 dinara; Boško Mijatović isto, Jovica Aćin, penzioner, s nacionalnom penzijom od 50.000, dobijao je svakog meseca po 90.000; Tanasije Marinković po 90.000; Vladimir Kecmanović uredno je dobijao po 55.000 dinara mesečno za pisanje bezvrednih beleški. Spisak je dug, a ja navodim još velike honorare Vukašina Pavlovića, predsednika Upravnog odbora SG.

Kecmanović: Ako se priča svodi na ono što je do sada iznosio Radoš Ljušić, onda je problem uglavnom u tome što što su neki ljudi, uz honorare u „Glasniku”, primali honorare i na nekom drugom mestu. Da li to treba da zanima vršioca dužnosti direktora „Službenog glasnika”? Naravno da ne. Radoša Ljušića, očigledno, zanima. Zašto? Takav mu je karakter. I sve bi se završilo na konstataciji „ima nas svakakvih” ili, izraženo u blažoj formi, „kol’ko ljudi, tol’ko ćudi”, kada v. d za svoje prekoplotaške aktivnosti ne bi zloupotrebljavao funkciju na kojoj se našao. I na „Glasnikovim” konferencijama za novinare uveseljavao je podacima o iznosima honorara na raznim fakultetima, televizijskim stanicama i gde sve još ne... U mom slučaju je, kaže, sporno što sam pisao „bezvredne beleške”. A ko im je procenio vrednost? Skoro pa pismeni v. d.? Ili njegov „ekspertski” tim?

Ljušić: Ako je „prekoplotaška aktivnost” reći istinu o nezajažljivim srpskim kulturnim honorarcima i udvoričkim intelektualcima, spreman sam da se izvinim srpskoj javnosti, posebno onim nezaposlenim, a njih je oko milion! Skrećem pažnju mladom književniku i srpskoj javnosti na očiglednu činjenicu da se u „Glasniku” rasipalo, odnosilo, kad je ko hteo i koliko je ko hteo. Dovoljno je da navedem četiri podatka, koja su bolji svedok od svih praznjikavih priča mojih kritičara. 1) „Glasnik” je 2012. godine potrošio milijardu i petsto miliona dinara i zadužio se i tako prvi put tokom svog postojanja postao gubitaš. Kako je bilo moguće potrošiti toliki novac? 2) Gavrilović je nezakonito pozajmio čačanskoj firmi „Prosveta” 54 miliona dinara, koje se ne mogu vratiti. 3) Za „Amfiteatar umetnosti” bačeno je 24.021.754 dinara, a da uopšte nije u funkciji, u šta su se novinari mogli i sami uveriti na jednoj konferenciji. 4) I kad je reč o izdavaštvu, navešću još jedan od najštetnijih ugovora – za prevodna prava dve edicije i jedne knjige dato je 113.575 evra! Jedan urednik je dao za prevodna prava jedne bezvredne knjige 21.000 evra! A sve to ne vredi skupa ni 10.000 evra, pa pitam mladog književnika – kud se dede toliki novac? Ovakvo rasipništvo nije dopustivo i neće biti dok ja obavljam ovu dužnost.

Kecmanović: Za razliku od vršioca dužnosti, nemam nameru da glumim srpskog kralja Ibija i „skrećem pažnju” celoj „srpskoj javnosti”. Onim čitaocima „Politike” kojima nije bilo dosadno da se po ko zna koji put prepuste Ljušićevom vatrometu cifara, skrećem pažnju na podatke koje je izneo Slobodan Gavrilović, a koji, kada su u pitanju rezultati „Glasnikovog” poslovanja, govore suprotno od onoga što, kao pokvarena gramofonska ploča, ponavlja bivši direktor Zavoda za udžbenike. I to bivši direktor Zavoda za udžbenike koji je, u periodu od 2004. do 2008, dakle, dok je bio na dužnosti, pored mesečne plate od 240.000 dinara, na ime autorskih honorara, koje je isplaćivao sam sebi, primio 5.629.568 dinara! Izvori: „Blic onlajn” 26.08.2009, „Politika onlajn” 26.08.2009. O ciframa – toliko.

Ljušić: Ugovor sa Zavodom za udžbenike, o izdavanju „Istorije” za VII razred osnovnih škola, i „Istorije” za III razred gimnazije potpisao sam 2002. godine, kada nisam bio direktor Zavoda za udžbenike. Dakle, nisam potpisivao ugovore sam sa sobom. Kada sam postao direktor, odrekao sam se honorara za „Istoriju” za VII razred, 50 odsto. Kada se pojavio udžbenik za III razred gimnazije, potpuno sam se odrekao honorara, u korist Zavoda za udžbenike. Za posebna izdanja, koja su izašla u Zavodu, odrekao sam se honorara za 50 odsto ili za svih sto odsto. Ova cifra odnosi se na sve moje honorare od 2002. do 2009. godine, za knjige koje su se prodavale u tiražu od 70.000 primeraka. Služba za borbu protiv organizovanog kriminala, dva i po meseca, ispitivala je moj rad u Zavodu za udžbenike – i nije našla nijednu radnju koja bi se podvela pod kriminal.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.