Utorak, 21.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Zašto Braca Kalem obožava Sibir

Фото Танјуг

Knjiga Emira Kusturice „Sto jada“, koju je objavila kompanija „Novosti“, dobila je književnu nagradu „Svetozar Ćorović“, koja se dodeljuje u Bileći, na književnoj manifestaciji „Srpska proza danas“. Ovo ugledno priznanje do sada su, između ostalih, dobili: Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Milovan Danojlić, Radoslav Bratić, Rajko Petrov Nogo, Jovan Radulović, Goran Petrović...

Posle bestselera „Smrt je neprovjerena glasina“ (2010), proslavljeni filmski režiser Emir Kusturica (1954), u novoj knjizi „Sto jada“, u šest autentičnih, provokativnih i duhovitih priča, osobenim stilom, crnohumornim dijalozima, istinskim doživljajima, nepredvidivim obrtima, čitaocima nudi toplu ljudsku sliku poslednjih decenija prošlog veka.

Bavite se filmom i muzikom, a sada ste ozbiljno zakoračili i u spisateljske vode. Šta vam je, trenutno, najvažnije?

Sve mi je važno, zato što vrlo teško uočavam granicu između muzikalnosti, pisane reči i filma, jer verujem da muzikalnost svake reči i njen smisao može da se primeni i na filmu. Kada se čita, jedna reč izaziva 100 slika u čovekovoj mašti, a uhvaćeni filmski kadar ima milion piksela. Ono što čovek vidi je tek prvi plan koji pokreće lančanu reakciju i ljudska osećanja. Filmska slika nije nikada dovršena forma i ona je tek pokretač ljudske mašte. Gde staje reč, a gde počinje melodija – takođe je veliko pitanje. Davno je kanonizovana ideja da na početku beše reč, ali da bi čovek napisao jednu reč – mislim da on mora da ima sliku o tome kako izgleda ta reč.

Šta je zajedničko filmu, muzici i literaturi?

Zajedničko je to što i film, i muzika, i literatura imaju melodiju, uslovno rečeno. I to što su to umetnosti koje se metaforički izražavaju metodsko-prostornim sredstvima. Savremeni čovek živi sa promenjenom percepcijom sveta. Ideja o Rembrantovom svetlu je poništena fotografijama koju postiže ajfon, pa je cela umjetnost dovedena u pitanje zbog lakoće kojom se dolazi do slike sveta koju omogućava savremena tehnologija. Međutim, ona ne može da naruši ideju o umetnosti. Najveća tajna, od Aristotela do danas, je kako iskreirati celinu, a taj novi čovek koji je promenio percepciju, nije je promenio samo u pravcu goreg, nego i u pravcu napretka, tako da, kada čovek piše priču, on može da računa na mitologiju koju je stvorio film i njegova dramaturgija. Kada pisac operiše sa elementima kao što su porodica, stablo, most ili grad, može da računa na to da je čitalac neko ko u sebi već ima sastojke filmske dramaturgije, pa će tako lakše razumeti zaplet koji je filmske prirode. A muzika je uvek više ličila na film nego literatura. Dobar reditelj se razlikuje od lošeg tako što, dok zvižduće, odsvira jednu melodiju i tako se preporuči kao neko ko već čuje svoj film.

Vaše priče su životne, deluju istinito. Koliko je u njima autobiografskog?

Ima mnogo autobiografskog i uglavnom se prepliću dva elementa. Prvi predstavlja stvarne likove, ali ne i stvarne situacije. Kad bi od toga pravili film, morali bi napraviti veliku laž. U filmu događaji su izmišljeni, a likovi su stvarni.

Da li dok pišete mislite u filmskim slikama?

Ja dok pišem uživam u situacionoj aspekturi kao na filmu, ali znam da literatura ne može bez detalja koji učvršćuju likove i govori o njima koloritno kao, na primer, u priči „To ti je tako, pa ti vidi“, kada pišem o Braci Kalemu koji obožava Sibir, a sedi u kancelariji i drži se za radijator pošto je napolju -32. Dakle, te situacije bi teško išle bez idiomskog izražavanja koje sadrži kontrastne boje i postaje živopisno.

Može li se od knjige „Sto jada“ napraviti film?

Može, jer je upravo ova priča „To ti je tako, pa ti vidi“ jedna intimistička drama koja ima filmski zaplet. Priča o dečaku čiji su roditelji istovremeno u bolnici, a on, da bi ih držao u dobroj kondiciji, laže i jedno i drugo da je ovo drugo dobro. Živi sam, i raste sam, i u sebi nosi vrlo izraženu dramsku crtu. Takve stvari mogu da postanu film vrlo lako.

Sve priče su u dijalozima. Da li je tome doprineo rad na filmu?

Mislim da nisu sve priče u dijalozima, ali govorni jezik jeste zastupljen. On ne nosi zaplet, već se kroz njega projektuju trenutna stanja i osećanja likova, a s druge strane radnja stvara zaplet. Mislim da je to na pola – govor i reči se spajaju u radnju.

Vaši mladi junaci imaju potrebu da „prekorače granicu“: radije bi da idu u popravni dom nego da čitaju. Da li su to lekcije iz odrastanja?

Ja sam odrastao kao dete koje je široko otvorenim očima gledalo kako raste sirotinja i to je rezultiralo stvaranjem smisla za tu klasu. To je ogromno bogatstvo koje je otvaralo vrata sirotinjskog raja. Stvorilo se smisaono saosećanje za bratski osećaj, ali, nažalost, blizinu i ljudi koji su, bez takvog razmišljanja, vrlo lako prekoračivali tu granicu dozvoljenog i nedozvoljenog. Upravo zbog toga što sam bio na onoj strani gde ta granica nije preskočena, imao sam priliku da u svom razvoju sretnem veliki broj onih koji su prekoračili granicu i gubili živote. Moja mladost je bila usmerena na to šta je granica i šta je to što nas upućuje na prekoračenje. Pronalaženje te ideje stvara uslove za dramu da je greh sastavni deo ljudske istorije. On je stepenovan i ja sam svoj greh video u tome što ne volim da čitam, i kao što neko odbija hranu, ja sam odbijao da čitam. To je trajalo sve dok jednom nisam počeo da čitam i otkrio beskrajne prostore koji se otvaraju kroz knjige i jednostavno zavoleo čitanje. Ali kod mene je sve bilo teško, pa i čitanje.

Da li su Karl Maj, Mate Lovrak i Branko Ćopić samo školska lektira ili i književni uzori?

To je bila čista ljubav. Kao kada se dečak sa sela zaljubi u devojčicu. Vatreno krštenje, rekao bih. To su knjige koje čine da se vreme tada drukčije meri, ne kazaljkama na satu nego kazaljkama na zidu. Čitati Karla Maja bilo je bezvredno, ali se uvek završavalo sa lampom ispod jorgana, jer su svi ti junaci bili mnogo življi od ljudi koji su ispunjavali naše stvarne živote.

Izuzetno je uzbudljiva priča o čitanju i Branku Ćopiću. Jeste li imali priliku da ga upoznate?

Upoznao sam, jednom prilikom, Branka Ćopića. Bio sam tada sa ocem i to je bio osećaj koji nosi napetost, a verujem da se mnogi ljudi osećaju tako i kada mene sretnu. Više se bazirate na ono što je taj pisac proizveo, napisao nego na samo njegovo prisustvo. Ne kažem da je bilo neprijatno, ali donosi određeni vid uzbuđenja koji magli te poglede.

Moja sabrana dela

Jedan od junaka kaže: Da sam književnik, prvo bih napisao sabrana dela. Da li su „Smrt je neprovjerena glasina“ i „Sto jada“ prva dva toma vaših sabranih dela?

Bojim se da jesu! Imam nešto što pišem već duži vremenski period, priče i eseje, i nadam se da ću uspeti skupiti zbir od pet knjiga, ako Bog da zdravlja i života!

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.