Život i delo Vojislava Lubarde

Čitav život Vojislava Lubarde, književnika koji je rođen u Rogatici, a preminuo u 84 godini , 13 oktobra 2013. u Beogradu,  bio je  obeležen ratnom traumom iz detinjstva, kada je kao jedanaestogodišnjak  čekao  u redu da ga ubiju  ustaše, i to pukim slučajem izbegao. Kao jedno od šestoro dece, odrastao je u Domu za ratnu siročad, a Filozofski fakultet , na odseku za jugoslovensku  književnost i srpskohrvatski jezik je završio u Sarajevu. U književnim delima se bavio stradanjem Srba u Podrinju za vreme Drugog svetskog rata, što ga je dovelo u nemilost tadašnjih bosanskih vlasti i donelo reputaciju  srpskog nacionaliste. Bio je  pisac koji je  najviše napadan sedamdesetih godina prošlog veka, što je rezultiralo trajnim preseljenjem u Beograd 1975. Tu se zaposlio u Centru za kulturu „Stari grad”, a 1989. dobio i Ninovu nagradu  za roman „Vaznesenje” , koji istražuje mržnju u „bosanskom karakazanu” . Bio je prvo dopisni , a potom od 2004. i redovni član Akademije  nauka i umjetnosti Republike Srpske. Zbog duge i teške bolesti poslednjih godina povukao se iz javnog života.

Vojislav Lubarda je karijeru započeo kao novinar, zatim  profesor, urednik izdavačkih kuća,  lista „Mladost” za BiH i urednik Redakcije za umjetnost  i kulturu TV Sarajevo. U njiževne vode  nije ušetao već „banuo”“, kako tvrde savremenici, jer je sa prvim romanom „Bližnji svoj” 1962.  skrenuo pažnju i stekao neprijatelje.  A šta je  pisanje za njega značilo izjavio je u jednom intervjuu:

-Sve do svoje 31. godine, dok nisam napisao prvi roman „Bližnji svoj” , po celu noć sam vrištao, ječao i plakao u snu:nije bilo noći, a da nisam sanjao krvavi nož i crnu ustašku ruku i gledao kako drugoj  deci i ženama ćuskijama razbijaju glavu, a ja čekam u redu za klanje. Kad sam to stvarno čekao, desetak puta, nisam ni vrištao, ni suzu pustio, ali su more došle kasnije kad je sve prošlo. Te bi me more  verovatno sasvim prožderale da nisam počeo iz sebe istresati taj prtljag...“

Drugo Lubardino  delo „Ljuljaška” je  jedan od prvih romana koji je 1963. bio zabranjen, privremeno. Nakon sukoba sa pesnikom Makom Dizdarom i njegovih tekstova  u  časopisu „Život” Lubarda mu je odgovorio u „Poslanici Maku Dizdaru” objavljenoj u listu „Student” :

-Tu sam raskrinkao, čak ismejao sve optužbe protiv Srba i Srbije. Ta me „bezumnost” već posle nekoliko dana koštala položaja urednika na TV Sarajevo i ubrzo je stiglo izbacivanje sa posla .”

Knjiga „Anatema” je nastajala  uporedo sa hajkom koju je trpeo, kao i „Gordo posrtanje” koje je neka vrsta lične ispovesti. Naime, u ovom delu Lubarda je uveo u radnju autentične ličnosti i imenovao ljude, koji su kasnije bili na visokom položaju i dobili značajne titule, a učestvovali su u davnom ratnom  traumatičnom događaju koji je doživeo kao dečak. Usledilo je ignorisanje izdavačkih kuća.

-Da nije bilo  „Otokara Keršovanija” iz Rijeke i izuzetnog čoveka i urednika Mustafe Kusturice, ne bih mogao objaviti ni „Gordo posrtanje”. Ni jedan beogradski izdavač, a ni desetak drugih u zemlji nije hteo ni da pročita ovu knjigu.

To se dogodilo i sa knjigom „Preobraženje”  obajvljenom  kasnije. Usledilo je potom „Pokajanje” i roman „Vaznesenje”. Sabrana dela objavila je 1990.  „Dečija knjiga” iz Gornjeg Milanovca i Izabrana dela 1995. „Eksport pablik” iz  Beograda. Književnik je tvrdio da je  filozofiju praštanja prisutnu u sopstvenim romanimanaučio u ranom detinjstvu:

-Nisam vernik i ne praštam u ime božjeg milosrđa, iako je to osnov srpske kulture i religije, već iz saznanja koje je istorija toliko puta potvrdila da nam nema života bez sposobnosti  da jedni drugima pružimo ruku razumevanja.

Kako ga se njegove Sarajlije sećaju saznajemo od Rajka  Petrova Noga

-Između 1970. i 1972 vodio sam rubriku književne kritike u „Odjeku“ u Sarajevu i tu sam prikazao Lubardinu knjigu „Gordo posrtanje”, oko koje je bilo političkih sukobljavanja. Kada sam stavio taj svoj tekst u knjigu „Jesi li živ”, onda su policajci duha tražili da upravo taj tekst iz knjige izbacim, što mi nije padalo na pamet.  Odatle počinju ti tajni sukobi sa mnom i sa Lubardom, jer to je vreme Maspoka. Tada je  Lubarda imao veliku polemiku sa Makom Dizdarom, a paralelno su izlazili njegovi sve bolji romani. Poslednjih godina u Beogradu ga skoro nisam ni viđao, on se prosto gasio. Iako smatran u delu javnosti  srpskim nacionalistom Lubarda je, kako tvrde njegovi najbliži,  to privatno najbolje demantovao. Nije pravio razliku među nacijama, već među ljudima. Njegova prva supruga u Sarajevu bila je Srpkinja, druga u Beogradu bila je muslimanskog porekla, a treća sa kojom je ostao do kraja svog života Mađarica.

Biljana Lijeskić