Miroslav Mišković i briselski lobi

Izveštavajući prošle nedelje iz Brisela o napretku Srbije na putu evrointegracija „Politika” je nehotice takla u nešto o čemu se mnogo priča, a suštinski malo zna – u lobističku mašineriju koja deluje u samom srcu Evropske unije. Naš list je doslovce preneo izjavu predsedavajućeg delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu Edvarda Kukana, gde on izražava zabrinutost zbog toga što je Miroslav Mišković, „tajkun koga je Vučić strpao u zatvor”, odlukom suda pušten na slobodu. Usledila je reakcija, a saradnici Edvarda Kukana su kontaktirali sa „Politikinim” izveštačem i izrazili sumnju u verodostojnost njegovih navoda.

„Prema našim beleškama, gospodin Kukan je pozitivno ocenio korake koje vlada preduzima u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Zatim je pomenuo da ima napretka u tim procesima, ali da su neki slučajevi i dalje pod znakom pitanja. Potom je rekao nekoliko reči o Miškovićevom slučaju, kao primer, ali niko od nas (Kukanovih asistenata) nije primetio (formulaciju)’tajkun koga je Vučić strpao u zatvor’. U svakom slučaju, zabeležili smo da je spomenuo da je ovaj slučaj problematičan, ali sam prilično siguran da to nije rekao na način na koji su ga citirale novine u Srbiji”, piše Kukanov asistent Juraj Sevelja.

„Politika” je u međuvremenu došla u posed tonskog zapisa sa okruglog stola na kojem je izrečena pomenuta tvrdnja, a snimak je samo potvrdio verodostojnost našeg pisanja.

Ovaj događaj je potvrdio da domaći bogati ljudi, poput Miroslava Miškovića, takođe mogu da nađu način i preko različitih lobističkih grupa pokušaju da izvrše pritisak na evropske političare.

Delikatan odnos u kojem klijenti sa svih strana sveta angažuju profesionalne lobiste u Briselu, koji će zahvaljujući svojim vezama gurati njihove interese kod zvaničnika Evropske unije, i dalje je većim delom sakriven od očiju javnosti. Istražujući ovaj fenomen „Njujork tajms” je došao do fascinantnog podatka da se više od 5.700 različitih korporacija, advokatskih kancelarija i neprofitnih grupa bavi lobiranjem u institucijama EU. Oni najuspešniji svoje usluge naplaćuju i 1.000 dolara za sat.

Na globalnom nivou im u tom smislu konkurenciju predstavljaju samo lobisti u Vašingtonu, s tim što je američka praksa transparentnija. Razvoju ovakvog biznisa naruku idu i relativno labavi etički standardi poslovanja, koji bivšim zvaničnicima omogućavaju da onog trenutka kada napuste položaje mogu da iskoriste dotad stečene veze.

Njujorški dnevnik piše da je vašingtonski običaj unajmljivanja insajdera u važnim institucijama bio nedovoljno zastupljen u Briselu dok tamo nisu stigli američki advokati, koji su u evropskoj birokratiji osetili veliki potencijal za profit.  

„Oni su zahvaljujući debelim honorarima počeli da regrutuju evropske političare – uključujući i najviše rangirane zvaničnike Evropske komisije, parlamenta i saveta, tri tela koja čine evropsku vladu”, piše „Njujork tajms”.

Upravo je mala transparentnost lobiranja karta na koju igra većina advokatskih kancelarija koje se bave ovom delatnošću u Briselu. Poverljivost odnosa advokat–klijent jeste paravan iza kojeg se, prema pisanju njujorškog dnevnika, odvijaju najunosniji poslovi. Trenutni propisi omogućavaju susrete klijenata i uticajnih ljudi iz sveta politike, što bi pak bilo zabranjeno američkim zvaničnicima ili bi se od njih zahtevalo da obelodane takve razgovore.

Kritičari ovakvog obrasca najveći problem prepoznaju u lobističkom delovanju advokatskih kancelarija, kojima upravo princip garantovane diskrecije obezbeđuje prednost u odnosu na ostale lobističke grupe.

Ipak, serija skandala dovela je do celog jednog pokreta koji zahteva promenu trenutne regulative u ovoj delatnosti. Oni smatraju da je, iako stoji argument o diskreciji unutar odnosa advokat–klijent, neophodno postaviti pravila koja će onemogućiti da se takav odnos zloupotrebljava za lobiranje. Potrebno je, kažu, nazvati stvari pravim imenom i raditi na otvaranju i transparentnosti briselske lobističke mreže po ugledu na vašingtonski model.