Oliveru Frljiću odmah kažem: „Može, prihvatam poziv”

Glumci Danica Maksimović, Branislav Lečić i Marija Vicković predstavili su se nedavno u Kanadi, u Torontu i Vankuveru, našim iseljenicima predstavom „Indigo”, koja je, kaže Danica Maksimović, „odlično prihvaćena”.

Danica je rođena 24. januara 1953. u Reljincima. Gimnaziju je završila u Aranđelovcu, a glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Minje Dedića. Dugo je bilanosilac repertoara Pozorišta na Terazijama, a od 1997. uživa status istaknutog slobodnog umetnika. Bila je predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije. Dobitnik je Sterijine nagrade za ulogu u predstavi „Lukrecija iliti ždero”.

Živi sbiznismenom Todom Lolićem, s kojim ima sina, pozorišnog reditelja, Miloša Lolića (35).

Koje predstave u Beogradu su i vaše?

To su: „Kumovi” u Zvezdara teatru, „Zona Zanfirova” u Pozorištu na Terazijama, „Otac na službenom putu” u Ateljeu 212 i „Indigo” u Braće Stamenković. I gostujemo. Snimila sam prošlog leta i film „Amanet” Nemanje Ćipranića.

Šta nam „Kumovi” poručuju?

To je komedija naše tragične svakodnevice. Znamo u kakvom teškom vremenu živimo, a ova predstava Duška Kovačevića, na duhovit način, priča o našim lošim iskustvima. Tako moj „muž” u predstavi, igra ga Predrag Miki Manojlović, kaže: „Kako živimo ima svi da lajemo!”

Ko vas je uveo u život?

Pre svega majka Branka, pa knjige, profesori... Nije bilo sekcije bez mene. Zvali su me dete od gume. Pravila sam „most”, prebacivala noge iza vrata, a s posebnim žarom sam se predavala knjigama, folkloru, baletu, trčanju, sviranju na mandolini, školovanju glasa... Veliki sam borac u svim segmentima života.

Kad ste prvi put bili sami na sceni?

U prvom razredu kod učiteljice Draginje Vukobrat. Recitovala sam pesmu o lutki: „Lutko moja, lučice, hajde da s’ igramo/Ja u školu ići ću, vodiće me strina/Jer ja imam, pa imam, već sedam godina”.

A ko vas je kasnije hrabrio?

Danko Popović, književnik iz Aranđelovca, koji me je, kad je video da se lomim između glume koju volim i prava na koja sam se upisala, hrabrio da polažem prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti. Uspela sam i to u trećem pokušaju.

Po čemu posebno pamtite studije glume?

Po odluci profesora Minje Dedića koji je u meni probudio moj najjači poriv – fajterski duh. Morala sam, za samo sedam dana, da pripremim diplomski ispit na kome se radi godinu dana! Prethodno sam se opredelila za delo Judžina O’ Nila „Pre doručka”. To sam vežbala mesecima, a profesor mi je sedam dana pre diplomskog rekao: „Maksimovićeva, ne možete sa ovim da izađete na ispit.” Tako zatečena, pitala sam ga: „Kad želite da se vidimo?” Rekao mi je: „Kad i sa ostalima.” Za šest dana sam, verujući u svoje mogućnosti i u ljubav koja me veže za glumu, pripremila novi šou u kabaretskom stilu. I ocenjena sam – devetkom!

Znači ljubav vas je spasla?

Da. To je istina. Ljubav je meni bila i ostala osnov svega u životu. Onaj ko nema ljubavi taj nema pravi osećaj pulsa života. Mene jedino ljubav i pokreće u svim životnim odnosima.

Koliko je intuicija vaša vodilja?

Velika. Intuicija mi je mnogo pomogla u životu. I to ne samo u pripremi odluka, već i u odnosu sa ljudima koji mi se približavaju. Licemere i cinike prepoznajem odmah, čak i samo na prvi pogled.

Kako birate uloge?

Pročitam scenario i pregovaram o uslovima. Postoje reditelji kojima odmah, pre bilo kakve provere, mogu da kažem: „Može, prihvatam poziv.” To je bio Sava Mrmak, a sad su to Uroš Stojanović i Oliver Frljić, mladi reditelj iz Zagreba, koji je u Ateljeu 212 postavio „Oca na službenom putu”. On je jedinstven, potpuno svoj umetnik. S njim bih radila da uopšte ne pitam šta. Uz njih je i Nemanja Ćipranić.

Čime se ponosite?

Pre svega sinom Milošem koji je, neskromno rečeno, odličan reditelj. U Minhenu je radio Lorkinu „Krvavu svadbu”. Publika je, uz burne aplauze, skandirala „Bravo, bravo”. Toliko sam bila ponosna da sam plakala. Sa ovom Lorkinom predstavom na Bitefu je dobio „Politikinu” nagradu za najboljeg reditelja, a ovacijama je ispraćen njegovo „Otelo” u Jugoslovenskom dramskom. Sad je u Beču dobio nagradu „Nestroj”, a u Mariboru „Boršnjik”. Proglašen je i za najboljeg reditelja u Bavarskoj!

Zamerate li sebi nešto?

Brza sam na jeziku. Mogla bih, ponekad, da izbrojim do deset i da ne kažem baš sve što mislim, jer to posle boli. Ljudi, uglavnom, ne vole da čuju istinu, a ja volim da govorim istinu, i samo istinu, i o sebi i o drugima. Jedino tako mogu da funkcionišem. A volela bih i da malo sačuvam sebe. Bavim se i humanitarnim radom. Moja vodilja je: „Naše malo – nekome je mnogo!”

Kako se branite od udvarača?

Kad vidim da to postaje neprijatno i bez mere onda takvog sagovornika otpisujem vrlo oštro, čak grubo, a kad je to pristojno onda sve okrenem na šalu.

Gde idete na odmor?

Mi smo nudisti. Već 20 godina idemo na Adu Bojanu. Imamo apartman na plaži koji je naš kad tamo odemo. To se pripremi za nas. Tamo slušam samo šum talasa i cvrčke. Ustajem u šest sati, pešačim, trčim, plivam u prečistom moru, uživam u letu galebova... Sa velikim kornjačama delim lubenicu, slikam žabe... To je meni radost života.

-----------------------------------------------------------

Beograd više nije bezbedan grad

Čega se plašite?

Samo neke teške bolesti. I ako se desi želela bih da se to brzo završi! Ali, plašim se naše omladine, svega što se dešava na stadionima i ulicama. Beograd više nije bezbedan grad. To jeste stvar porodice, ali u velikoj meri i zakona.