Utorak, 17.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Klej nije mogao da obori Čuvala, ali ja jesam

Фото З. Анастасијевић

Bogoljub Kahriman, jedan od najboljih boksera Jugoslavije, pa i Evrope početkom druge polovine 20. veka, odlučio je da 2014. proglasi za godinu podsećanja na sve što je učinio u ringu; jer je 50 godina ranije osvojio najprestižniji trofej – „Zlatnu rukavicu”, pa planira da u dogovoru sa Bokserskim savezom Srbije i opštinom Zemun, organizuje revijalni turnir u gradu u kome je rođen, 12. jula 1937. godine.

U ring je izlazio u polusrednjoj i srednjoj kategoriji (71 i 75 kg), a mečeve je najčešće završavao nokautom. Završio je zanat u fabrici satova „Insa”, a zatim Prednjačko-trenersku školu.

Živi u Zemunu. Iz braka sa sada pokojnom, Žižom, ima dve ćerke: Mirjanu (53) i Marijanu (40), a od njih dve: troje unučadi.

Kada ste se prvi put popeli u ring?

U desetoj godini. Pre toga sam igrao fudbal u zemunskoj Gornjoj varoši. Međutim, u jednom duelu slomljena mi je noga, pa sam za vreme oporavka ojačao ruke pomoću štaka. I kada sam bacio štake, bacio sam i loptu, pa sam u zemunskom Bokserskom klubu „Jedinstvo” navukao rukavice, i od te 1947. do 1974. nisam ih skidao.

 A kada ste osvojili prvu titulu?

Već u 14. godini. Bio sam omladinski šampion Srbije, a nekoliko godina kasnije i jedan od najboljih boksera Jugoslavije. Iz „malog” Jedinstva sam 1960. prešao u „veliku” Crvenu zvezdu.

Kako ste pobeđivali?

Moj pristup boksu bio je fajterski. Nikad nisam štedeo ni sebe, ni rivala. Kada sam ulazio u ring, publika je ustajala. Navikao sam ih na brže kretanje i borbe do poslednjeg daha koje su se, najčešće, završavale nokautom mog rivala.

A kako ste gubili?

Od četrdesetak mečeva u dresu državnog tima, izgubio sam samo dva. Takav odnos pobeda i poraza, procentualno, imao sam i u klubu. Uglavnom su me pobeđivali oni koji su bežali od mene. Priđu mi, pa se posle dva-tri kontakta povuku... U takvim mečevima, bez velike borbe, kad su mi rivali ubili ritam, ponekad su sakupili više poena, i tako „iskamčili” pobedu.

Šta ste tada činili?

Poučen takvim iskustvom, uneo sam u treninge novinu. Trenirao sam sa mnogo lakšim i bržim bokserima, sa onima iz muva i pero kategorije, koje sam bukvalno jurio po ringu, i tako razvijao svoju brzinu.

Koju borbu izdvajate od ostalih?

Onu koja je 1964. ušla u anale jugoslovenskog boksa. Bilo je to na Beogradskom sajmu, kad su se tu okupili gotovo svi najbolji bokseri Evrope u borbi za „Zlatnu rukavicu”. U toj odlučujućoj borbi, moj rival je bio Vladimir Vranješević iz Pule. Bacio sam ga dva puta na pod. Sva sreća da je oba puta mogao da se digne, jer je „Zlatnu rukavicu” dobijao samo onaj bokser koji je pobedio u tri runde. I uspeo sam.

Po čemu još pamtite taj meč?

Za ovu borbu sa Vranješevićem vezana je zanimljiva priča. Ovaj meč je snimala ekipa filma „Neprijatelj”. Ne znam šta je bilo s tim filmom za koji je snimljena cela naša borba, ali tražio sam da se sa filmske trake, koju sam poslao Vranješeviću, izbace oni delovi kad je bio oboren. Predavao je u nekoj školi u Puli, i nisam želeo da njegovi učenici vide kako im profesor leži na podu ringa.

Kad vam je bilo najteže?

U Kairu 1965., u dva meča državnih timova Egipta i Jugoslavije. U prvom smo pobedili sa 19:1, a u drugom, zbog nezapamćene vrućine od preko 50 stepeni Celzijusa, izgubili sa 16:2. Pobedili smo samo Petrić i ja. Moj rival je bio najbolji bokser Egipta. Ali, u jednom sudaru, obojica smo pali u nesvest. Odneli su nas u svlačionicu,a kad smo se osvestili, mene su proglasili za pobednika. Egipćani su mi se na ulici klanjali, kao da sam neko božanstvo.

(...) a kad najuzbudljivije?

Čovek sam slobodnog duha, čak i avanturista, pa sam 1972. u potrazi za boljim životom, stigao u Kanadu. Ništa mi se tamo nije dopalo. Svaki dan je isti. Nema druženja, ni zdravog smeha. Ipak, predao sam se boksu. Bio sam šampion provincije Ontario. Bokser s kojim je trebalo da se borim za šampiona Kanade ubijen je u ringu. Posle toga sam odlučio da se vratim u Zemun, ali zadržao me je jedno vreme Džordž Čuvalo, veliki bokser, naše gore list, Hercegovac.

Šta je hteo Čuvalo?

Želeo je i mene u svom timu uoči meča protiv Kasijusa Kleja u Njujorku, u Medison skver gardenu. Bio je jak čovek, ali loš tehničar. Imao je širok gard, nije čuvao bradu. Kad sam mu bio sparing-partner, „poslao” sam ga jedanput na pod. Bio je to blagi nokaut, ali nije se naljutio. Prihvatio je to kao opomenu. Klej je pobedio Čuvala na poene, u 12. rundi. Nije ga nokautirao kao ja. Čuvalo je meč sa Klejom objasnio: „Viši je i brži od mene. Nisam mogao da ga stignem, ali da smo se borili u telefonskoj govornici, Klej bi bio bez šansi.”

Kako vas je dočekao Zemun?

Raširenih ruku. Moj otac Lazar i majka Milica imali su nas osmoro dece. Svi su tražili da ostanem u boksu. Bez dinara nadoknade, trenirao sam u klubu i štićenike vaspitno-popravnog doma „Vasa Stajić”, i osvojili smo titulu omladinskog šampiona Jugoslavije. Jedan od njih je postao poznati bokser, a bio je vešt džeparoš. Posle žestokih treninga, drhtale su mu ruke od napora. Davao sam mu često poneku novčanicu i govorio: „Uzmi, zaradio si. Ne kradi. Prestani sa tim. Uhvatiće te i sve ćeš izgubiti.” I prestao je. To je moj najveći uspeh u boksu.

-----------------------------------------------------------

Zamenio kuću na Dedinju za stan u Zemunu

Šta vam je dao boks?

Sve. Pre svega poznanstvo s mojom Žižom, mojim najvernijim životnim navijačem. Ona me je čuvala od svega do pre nekoliko godina, pa ćerke, unučad, sreću opstanka na ovoj planeti gotovo bez briga. Posle osvojene „Zlatne rukavice” Branko Pešić, tada gradonačelnik Beograda i veliki obožavalac boksa, nudio mi je stanarsko pravo u kući na Dedinju. Ipak, nisam mogao da odem iz Zemuna. Kuću na Dedinju zamenio sam za stan u Zemunu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.