Pobednici života

Svaki dan počinje vestima o ratovima, tragedijama, pretnjama, svađi stranaka, obračunu mafijaša, krvavim razmiricama unutar porodica, promašajima tranzicije, krađi društvene i privatne imovine - glava da pukne od života koji nam se događa. Ima li ljubavi na ovom svetu, u ovom gradu, arlaučem.
Zvoni mi telefon u stanu. Javlja se moja dobra vila Kika Starović. Kao da je čak na Voždovcu čula moj vapaj iz naselja Medaković i kaže da ne zanovetam i da na jednom mestu u gradu ima ljubavi na pregršt, tamo na Bežanijskoj kosi, u Domu za odrasle invalidne osobe. Tamo je toliko ima da možeš šakom da je zahvatiš kao vodu sa zdenca. Problem je u meni, dodaje, jer sam izgleda negde u mojim vucaranjima po gradu pogubio osećaj za tako tananu stvar - ljubav. A čim sam to zaturio, više nisam ni za novine.

Ne budem lenj, pa iz inata, po najvećoj vrućini, zaputim se na Bežanijsku kosu. Pitam ovde, pitam onde, i nekako nađem Dom za osobe sa invaliditetom "Dr Dragiša Vitošević", sklonjen dvestotinak metara iza KBC "Bežanijska kosa". Ljubazno osoblje me odvede do Velimira Kneževića, direktora ove ustanove, sa kojim odmah nađoh zajednički jezik - čašicu ljute za dobrodošlicu na tako visokoj temperaturi. Nisam hteo da dužim, pa mu rekoh da ja imam jednu dobru vilu koja, kad god mi ponestane tema i inspiracije, ona mi šapne na koju stranu da idem i šta tamo da tražim. Zato sam se i obreo u Domu za odrasle invalidne osobe da upoznam te mlade, hendikepirane ljude koji su se zavoleli pod krovom ove kuće.

- Da si mi ti živ i zdrav, nemamo samo jedan već takvih imamo šest parova. Ne računamo onaj koji je zasnovao porodicu pre smeštaja u našem domu i koji već imaju od ćerke dvoje unučadi, a i sin im je u vojsci. Svima smo omogućili da svoju zajedničku sobu pretvore u udoban kutak, može se reći da imaju apartmančić, sve u cilju da im boravak u domu bude što prijatniji - objašnjava direktor Knežević. Reče mi da će o tome bolje i više moći da mi kaže njihov socijalni radnik.

U direktorovu kancelariju ulazi mlađa žena, hitrih pokreta, i reče da se zove Utjeha Šćekić. Utjeha? Jesam li dobro čuo? Da, da, Utjeha. O, kako to neko na ovom svetu sve raspoređuje kako valja i treba. U domu hendikepiranih osoba od 20 do 55 godina radi kao socijalni radnik diplomirani politikolog sa tako blagoslovenim imenom Utjeha!

- Ovde sam već devet godina, od osnivanja ove ustanove. Dobro vas je obavestila ta vaša vila, jer ovde ima zaista ljubavi na pretek. Ona je verovatno mislila na par koji uređuje naše glasilo "Pogledi" koje štampamo jednom u dva meseca u najsavremenijoj opremi. To su Dušan Đurović i Zorica Filipović. On je urednik, a ona sekretar redakcije. Vrlo su kreativni. Dušan nije pohađao škole, jer je ceo život proveo u ovakvim ustanovama, od rodnog Sokoca, do Travnika i Fojnice u Bosni, odakle je morao da izbegne u Srbiju. Veoma je inteligentan, rođeni je umetnik, stvaralac koji ume da razmišlja i naginje ka pesničkom izražavanju. Zorica je Šumadinka, ali je završila Upravno-birotehničku školu u Podgorici. Baš su pravi par - kaže Utjeha.

Govori kako su u domu sve učinili da ovim ljudima koji su se tu zavoleli, stvore uslove za pravi porodični život. Ostavljeno im je na volju da sobu urede kako žele, po svom ukusu i prema materijalnim mogućnostima. Prvi su se zaljubili Branko Milinković i Svetlana Jovanović. Oni kao da su povukli nogu. Ubrzo su za sebe zatražili posebnu sobu Vlastimir Daničić i Nevena Gajić, zatim Momčilo Ružičić i Miroslava Padovan, Danijela Stefanović i Aca Stefanović koji su se u domu i venčali, onda Saša Marjanović i Zorica Cerović, pa novinari Zorica Filipović i Dušan Đurović, kao i Aleksandar Vučić sa suprugom Dragicom.

- Zašto smo omogućili ovim mladim ljudima da žive zajedno? Najpre, zato što su se zavoleli, zatim što umeju da budu nežni i što su i te kako važan oslonac jedan drugome. U početku nije bilo svejedno ostalim stanarima, a bogami ni porodicama parova. Jer, to je jedna sasvim nova situacija, pogotovo njihovim najbližim koji su bili u blagom šoku. Srećni smo što dosad nije bilo slučajeva da se neko od njih razišao - ističe direktor Knežević.

Budući da je tih sedam parova steklo pravo na intimnost, uprava doma je morala da sprovede i manju obuku - i za zaposlene u domu, ali i za stanare, ostale hendikepirane osobe. Morali su, na primer, da ih nauče da obavezno kucaju na vrata parova pre nego što uđu u njihovu sobu.

- Takav zajednički život tih sedam parova je olakšanje i za nas, zaposlene u domu. Rekli smo im: došli ste ovde, imate šansu, probajte da zajedno živite. Stanari su to prihvatili i sada su zadovoljniji, sa ljubavlju održavaju i uređuju taj svoj intimni kutak, takav način života im donosi samopouzdanje i, što je najvažnije, što su velika podrška jedni drugima. Sve nas to čini srećnim - veli Utjeha Šćekić.

Posetio sam nekoliko parova. Branko Milinković i Svetlana Jovanović su se odmarali. Hteo sam da budem prirodan, da budem deo njihove kampanje "Svi smo jednaki u tome što smo različiti", pa sam pitao, u šali, ko je od njih dvoje gospodar u toj vezi. I odmah shvatio da sam lupio glupost. Branko je iz cuga reagovao i rekao da među njima nema gospodara. Hvala mu na tome što mi nije ostao dužan.

Kod Dušana Đurovića i Zorice Filipović kao u svakoj sobi stvaralaca. Na sve strane knjige, novine, kompjuter, a glavni urednik je odmarao. Odmah je mobilnim pozvao Zoricu, jer je tu kolega iz "Politike".

- U domu je mnogo teže bračnim parovima nego onima napolju. Jer, mi smo ovde zajedno 24 časa. Da samo znate koliko svakome od nas za to treba razumevanja, strpljenja. Muž ili žena napolju bar odu na posao ili na službeni put, pa se tamo izduvaju i odmore jedno od drugog - kazuje Dušan.

Zorica priča kako su se njih dvoje družili nešto manje od dve godine, pre nego što su rešili da žive zajedno.

- Ovde je normalno da nekome smetamo. Zato je najbolje rešenje da nađemo osobu koja ima slična interesovanja i s kojom možeš da deliš život. I o tome treba dobro razmisliti. Jer, posle nema kajanja. U domu nas je osamdeset i troje i ako bi došlo do raskida veze, nastao bi lom. Ko će kome posle biti novi partner ili cimer, ustaljeni red bi morao potpuno da se sruši, a to nikome ne ide u račun. Zato, ili jesam sa nekim ili nisam, to je to - govori Zorica.

U sobi ovde venčanog para, Danijele i Aleksandra Stefanovića, mirisi domaće kuhinje. Danijela sprema ručak za gošću, malenu rođaku koja im je došla u posetu. Aca je pratio televizijski program. Nude posluženje, kao i kod Branka i Svetlane, kao i kod Dušana i Zorice.

Sve vreme posle posete ovom domu, dok sam išao kroz šumicu držeći se debele hladovine, razmišljao sam kako sad da u jednoj rečenici opišem to osećanje kojim su mi pluća preplavljena, a da to ne zveči onako kao prazna kanta. Ma, šta tu ima da filozofiram. Jednostavno, osećam da sam posle posete ovom domu postao plemenitiji.