Četvrtak, 01.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Sto go­di­na od ro­đe­nja Vla­di­mi­ra De­di­je­ra

Владимир Дедијер и аутор, у време разговора за "Политику" маја 1990. године (Фото Милинко Стефановић)

U uto­rak 4. fe­bru­a­ra na­vr­ši­će se sto go­di­na od ro­đe­nja Vla­di­mi­ra De­di­je­ra (1914, Be­o­grad – 1990, Bo­ston, SAD), isto­ri­ča­ra, aka­de­mi­ka SA­NU, no­vi­na­ra, sa­rad­ni­ka ,,Po­li­ti­ke” pre 1941, iz ko­je je iz­ba­čen na zah­tev mi­ni­stra po­li­ci­je po­pa An­to­na Ko­ro­še­ca, par­ti­zan­skog ru­ko­vo­di­o­ca i pu­kov­ni­ka, uče­sni­ka Osni­vač­ke skup­šti­ne Uje­di­nje­nih na­ci­ja, no­si­o­ca vi­so­kih par­tij­skih du­žno­sti do ve­li­kog lo­ma u slu­ča­ju Mi­lo­va­na Đi­la­sa 1954, po­sle če­ga su im na­red­ne go­di­ne na taj­nom su­đe­nju obo­ji­ci iz­re­če­ne uslov­ne za­tvor­ske ka­zne. De­di­jer je iz­ba­čen s Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta gde je za­krat­ko bio pro­fe­sor i od­stra­njen iz jav­nog ži­vo­ta, te je s po­ro­di­com oti­šao u ino­stran­stvo. Po­stao je pre­da­vač na naj­u­gled­ni­jim uni­ver­zi­te­ti­ma u Evro­pi i SAD, a na po­ziv Ber­tran­da Ra­se­la, sre­di­nom 1960-ih, po­stao je član, ka­sni­je i pred­sed­nik Ra­se­lo­vog su­da.

U na­šoj i svet­skoj jav­no­sti naj­po­zna­ti­ji kao autor pri­lo­ga za bi­o­gra­fi­ju Jo­si­pa Bro­za Ti­ta (1953, 1981. i 1983), De­di­jer je autor če­tr­de­se­tak knji­ga i stu­di­ja, od ko­jih na­ro­či­to me­sto ima­ju ,,Sa­ra­je­vo 1914”, ob­ja­vlje­na pr­vo u Ame­ri­ci a on­da i kod nas 1966, ,,Iz­gu­blje­na bit­ka Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča Sta­lji­na” iz 1969, ,,In­te­re­sne sfe­re” iz 1980. i ,,Va­ti­kan i Ja­se­no­vac” iz 1987, ko­ja je pre­ve­de­na na ne­mač­ki i en­gle­ski i ob­ja­vlje­na u Ne­mač­koj i SAD. U Ame­ri­ci je ob­ja­vljen i nje­gov par­ti­zan­ski ,,Dnev­nik 1941–1945”, taj ,,špar­tan­ski pi­san ro­man jed­ne ge­ne­ra­ci­je”, ka­ko ga je vi­de­la Isi­do­ra Se­ku­lić.

De­di­je­ro­vo na­sle­đe ni­je sa­mo u nje­go­vim knji­ga­ma, ko­ji­ma je kao bul­do­že­rom kr­čio no­ve pu­te­ve u isto­ri­o­gra­fi­ji, otva­rao i osve­tlja­vao pro­ble­me ko­jih se aka­dem­ska na­u­ka naj­ra­đe klo­ni­la, ne­go i u nje­go­vom jav­nom an­ga­žma­nu, do­sled­nom i upor­nom za­la­ga­nju za od­bra­nu ljud­skih pra­va i pra­va na po­bu­nu pro­tiv sve­ga što spu­ta­va čo­ve­ko­vu slo­bo­du. Po­bu­nje­ni­ci, mar­ti­ri i je­re­ti­ci, bi­lo da usta­ju pro­tiv dog­mi cr­kve, si­le dr­ža­ve ili ne­po­gre­ši­vo­sti par­ti­je, bi­li su nje­go­vi ju­na­ci.

,,Va­žni­je je sa­ču­va­ti obraz, ne­go sa­ču­va­ti ži­vot”, če­sto bi re­kao, zna­ju­ći da je isto­ri­ju ,,iz­veo na sta­di­o­ne”, ka­ko ga je jed­nom osli­kao Mi­o­drag Bu­la­to­vić.

Imao sam ne­iz­re­ci­vo za­do­volj­stvo i čast da s Vla­di­mi­rom De­di­je­rom sa­ra­đu­jem na ne­kim pro­jek­ti­ma u po­sled­njim go­di­na­ma nje­go­vog ži­vo­ta. Upo­znao sam pro­fe­so­ro­vo iz­u­zet­no, go­to­vo za­stra­šu­ju­će obra­zo­va­nje i oba­ve­šte­nost, du­bo­ko po­zna­va­nje im­pe­ri­jal­ne i he­ge­mo­ni­stič­ke po­li­ti­ke, taj­ne di­plo­ma­ti­je i po­li­ti­ke po­de­le in­te­re­snih sfe­ra, nje­gov ka­rak­ter, ne­ve­ro­vat­nu rad­nu ener­gi­ju, di­nar­sku pla­ho­vi­tost, oštri­nu i bla­gost, za­di­vlju­ju­ću du­ho­vi­tost; sa­znao sam či­nje­ni­ce i vi­deo do­ku­men­ta od ko­jih se ,,ko­sa di­že na gla­vi”.

Na­ša sa­rad­nja je na­šla iz­raz i na stra­ni­ca­ma ,,Po­li­ti­ke” u pro­le­će 1990, ka­da je raz­go­vor ko­ji smo vo­di­li go­to­vo dva me­se­ca ob­ja­vlji­van kao felj­ton. Ra­di­li smo iz da­na u dan, vr­lo če­sto raz­me­nji­va­li pi­ta­nja i od­go­vo­re te­le­fo­nom, a De­di­jer je kre­i­rao sa­dr­žaj i dra­ma­tur­gi­ju tek­sta do pred sa­mo za­klju­če­nje li­sta. Ti­raž je sko­čio za de­se­ti­ne hi­lja­da pri­me­ra­ka, iza­zvao je sil­ne re­ak­ci­je či­ta­la­ca i bes moć­ni­ka, lju­tih što iz­no­si či­nje­ni­ce za ko­je bi oni da ve­či­to osta­nu pod te­pi­hom. Na kra­ju raz­go­vo­ra De­di­jer je re­kao da taj in­ter­vju po­ka­zu­je ka­ko su isto­ri­o­gra­fi­ja i no­vi­nar­stvo ,,jed­na vr­sta he­pe­nin­ga”.

Uz osta­lo, i za­to što su se taj­ne slu­žbe tru­di­le da sve to nad­zi­ru, te­le­fo­ni su nam pri­slu­ški­va­ni, s ra­znih stra­na je iz­re­če­no i mno­go pret­nji, do onih naj­te­žih. Od­go­vo­rio bi po­ne­kad, oba­ve­šta­va­ju­ći o to­me svet­sku jav­nost i do­ma­će gla­va­re, zna­ju­ći da vlast stre­pi od to­ga ka­kav će po­tez po­vu­ći.

Kri­tič­ko tu­ma­če­nje ar­hiv­skih do­ku­me­na­ta i kri­tič­ki od­nos pre­ma is­ka­zi­ma sve­do­ka, uz pu­no po­što­va­nje nji­ho­vog pra­va da iz­ne­su svo­je vi­đe­nje do­ga­đa­ja, bi­li su za nje­ga oba­ve­zu­ju­ći na pu­tu sa­zna­va­nju isti­ne.

,,Isti­na je kao lek – u ma­lim ko­li­či­ni­ma vo­di ozdra­vlje­nju, u ve­li­kim je otrov”, znao je da ka­že ka­da bih ga pi­tao za­što još ne iz­no­si u jav­nost ne­ka sa­zna­nja.

U ži­vo­tu is­pu­nje­nom dra­ma­tič­nim za­o­kre­ti­ma i sva­ko­ja­kim is­ku­še­nji­ma, uz­di­za­nji­ma i ši­ka­na­ma, uspe­šno je i pro­na­la­zio pu­te­ve da re­zul­ta­te svo­jih is­tra­ži­va­nja pre­do­či naj­ši­roj jav­no­sti. Bio je njen mi­lje­nik, če­mu je do­pri­no­sio i is­tan­ča­ni ose­ćaj ko­ji je imao za ,,huk vre­me­na”, za vred­no­sti ko­je u se­bi no­si ,,isto­ri­ja od­o­zdo, kao ri­zni­ca sa­zna­nja i ose­ća­nja na­ro­da”.

Pre­zi­rao je duh čar­ši­je, nje­nu usko­gru­dost i pri­mi­ti­vi­zam, sprem­nost na la­ska­nje i po­vi­ja­nje kič­me pred ži­vim sve­ci­ma, na naj­cr­nja pod­me­ta­nja i slu­že­nje moć­ni­ci­ma za­rad ćif­tin­skih ra­ču­na.
,,Ne­ka bu­de što bi­ti ne mo­že, ne­ka bu­de bor­ba ne­pre­sta­na”, ova Nje­go­še­va po­ru­ka bi­la je jed­na od De­di­je­ro­vih ide­ja vo­di­lja. Sam je vo­leo da ka­že ka­ko ,,sa­mo ret­ki mo­gu sva­ki dan da gi­nu na ba­ri­ka­da­ma”.

Ži­vot i de­lo Vla­di­mi­ra De­di­je­ra i da­lje če­ka­ju na osve­tlje­nje, što po­ka­zu­je ko­li­ko je ži­lav i du­bo­ko uko­re­njen duh ko­me je bio na smet­nji. Valj­da za­to, u za­o­štre­nim po­le­mi­ka­ma po­vo­dom 100-go­di­šnji­ce Pr­vog svet­skog ra­ta, go­to­vo da se i ne po­mi­nje nje­go­va stu­di­ja ,,Sa­ra­je­vo 1914”.
Za­to tre­ba pod­se­ti­ti da je u an­ke­ti ,,Nju­jork taj­msa”, or­ga­ni­zo­va­noj 1984. po­vo­dom 70-go­di­šnji­ce iz­bi­ja­nja Ve­li­kog ra­ta, pro­fe­sor isto­ri­je na Uni­ver­zi­te­tu Har­vard, Čarls S. Mejn, sta­vio ovu De­di­je­ro­vu knji­gu o Sa­ra­jev­skom aten­ta­tu na pr­vo me­sto li­ste naj­bo­ljih knji­ga ko­je go­vo­re o uzro­ci­ma Pr­vog svet­skog ra­ta.

Iz­gle­da da je u ze­mlji Sr­bi­ji to za­bo­ra­vlje­no, kao i či­nje­ni­ca da je Vla­di­mir De­di­jer kan­di­do­van za No­be­lo­vu na­gra­du za mir 1990. go­di­ne, ka­da je ona oti­šla u ru­ke Mi­ha­i­la Gor­ba­čo­va.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.