Četvrtak, 29.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Od­bra­na sit­nih lo­po­va

U vre­me onih sne­žnih na­no­sa, zre­nja­nin­skoj po­li­ci­ji je pri­ja­vlje­no ne­ko­li­ko slu­ča­je­va kra­đe iz za­ve­ja­nih vo­zi­la na pu­tu Sta­ji­će­vo–Zre­nja­nin. Ukra­de­ni su ce-de ple­jer, toč­ko­vi, naf­ta iz re­zer­vo­a­ra, aku­mu­la­tor, pr­va po­moć... U jed­nim no­vi­na­ma ta vest je na­slo­vlje­na sa­mo jed­nom reč­ju: Sra­mo­ta.

I ra­ni­je smo ih slu­ša­li, slič­ne. U Kra­gu­jev­cu ukra­li ba­kar­no po­sto­lje za več­nu va­tru na stra­ti­štu iz­gi­nu­lih đa­ka, u Be­o­gra­du spo­men-plo­ču Ago­sti­na Ne­ta, od­ne­li bron­za­nu bi­stu na­rod­nog he­ro­ja, opljač­ka­li cr­kvu... Sra­mo­ta.

Ovo ni­su sa­mo kra­đe, ni­ti sa­mo kri­mi­nal. To su sit­ne kra­đe krup­nog zna­če­nja. To su ve­sti o pro­pa­sti na­ro­da u Sr­bi­ji na­ših da­na. Ka­da ne po­sto­ji ni­šta što bi bi­lo to­li­ko sve­to da se ne bi sme­lo ukra­sti.

Od­u­vek se kra­lo i uvek će, ali su po­sto­ja­la vre­me­na ka­da su i lo­po­vi ima­li ne­ko svo­je čoj­stvo. Zna­lo se da se ne­što jed­no­stav­no – ne kra­de. Da po­sto­je si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma se ne kra­de i me­sta na ko­ji­ma se ne kra­de. Bi­lo je sve­ga i sva­če­ga za kra­đu i ukra­sti je bi­lo sra­mo­ta.

Bi­lo je ne­pi­sa­no pra­vi­lo: ne pljač­ka­ju se žr­tve pri­rod­nih ne­po­go­da, ne pljač­ka­ju se gro­blja i stra­ti­šta, bi­ste he­ro­ja, cr­kve... Ne pljač­ka se pro­sjak, sle­pac, ubo­žnik...

Šta se to do­go­di­lo sa sit­nim lo­po­vi­ma na­ših da­na? Od­go­vor na ovo pi­ta­nje ne da­je kri­mi­na­li­sti­ka, već so­ci­o­lo­gi­ja i so­ci­jal­na psi­ho­lo­gi­ja. Lju­di su isti, ni­su se pro­me­ni­li ni sit­ni lo­po­vi. Pro­me­ni­le su se okol­no­sti. Sve vi­še je lju­di ko­ji kra­du jer ne­ma­ju iz­bor. Kra­du ba­kar­nu ži­cu sa tran­sfor­ma­to­ra pod struj­nim na­po­nom, jer ne­ma­ju šta da iz­gu­be, osim ži­vo­ta. A ži­vot je naj­jev­ti­ni­ji. Be­o­grad­ski advo­kat i kri­mi­no­log Ra­to­mir B. Voj­vo­dić na­veo je da su „Ame­ri­kan­ci iz­ra­ču­na­li da je­dan ljud­ski ži­vot vre­di 80 mi­li­o­na do­la­ra!“ Ali to su ne­ki dru­gi ljud­ski ži­vo­ti.

Dok ko­ra­čam ure­đe­nim še­ta­li­štem po­red Ku­pin­ca, u Obre­nov­cu, gle­dam, na sva­kih de­set me­ta­ra su ban­de­re sa sve­tilj­ka­ma na sun­če­vu ener­gi­ju. I sva­ka ima svoj tran­sfor­ma­tor (ili ka­ko se to već na­zi­va). U stva­ri, osta­la su sa­mo ku­ći­šta a iz njih su po­ču­pa­ne sve ži­ce i osta­lo što se na ot­pa­du mo­že pro­da­ti. Zbog to­ga še­ta­ča ob­u­zi­ma tu­ga, bes, pa i ne­moć. Naj­pre bes na lo­po­ve a on­da na one ko­ji su ih uči­ni­li lo­po­vi­ma.

U ze­mlji u ko­joj je pri­vi­le­gi­ja bi­ti za­po­slen, u stal­nom stra­hu da to ne­će du­go tra­ja­ti, ogro­man broj lju­di une­zve­re­nih oči­ju gle­da u bu­duć­nost ko­je ne­ma. A ži­vi se u sa­da­šnjo­sti, pra­vo je ču­do ka­ko. Mno­gi go­di­na­ma mo­le da im se is­pla­ti za­ra­đe­no, dve-tri-pet go­di­na za­o­sta­lih pla­ta – a kad re­či­ma i su­za­ma ne mo­gu do­ći do svo­ga, se­ku se­bi pr­ste, mi­sle, ta­ko će ne­kog umi­lo­sti­vi­ti. A Ne­kog je baš bri­ga.

Kad se osta­ne sa­svim bez pri­ho­da, kad se vi­še ni­šta ni­kom pro­da­ti ne mo­že, ka­da se ne­ma kud, i po­šte­ni lju­di po­sta­ju lo­po­vi. Ili lo­po­vi ili sa­mo­u­bi­ce. I ubi­ce, de­ša­va se.

Za­to se ne lju­tim na lju­de ko­ji kra­du čak i po­sto­lje več­ne va­tre, i bi­ste he­ro­ja, i cr­kve­ne pa­re i kon­di­re, i ...

Oni je­su lo­po­vi sa sta­no­vi­šta prav­nog, kao ta­kvi mo­gu bi­ti osu­đe­ni i za­tvo­re­ni, što je nji­ma mo­žda je­di­na na­da u bo­lje su­tra. Jer u za­tvo­ru ima da se je­de i spa­va u to­plom. Ali, avaj, za­tvo­ri su pu­ni.

Ško­le po se­li­ma ga­snu kao po­sled­nji žar u mra­ku, a za­tvo­ri cve­ta­ju.

Na po­čet­ku smo 21. ve­ka i opet (bez pre­stan­ka) pred isto­rij­skim od­lu­ka­ma, isto­rij­skim pre­kret­ni­ca­ma i da­tu­mi­ma, kao i po­čet­kom dva­de­se­tog, sa­mo što su on­da ra­to­vi (bal­kan­ski i Pr­vi svet­ski) bi­li na po­mo­lu, a ovo­vre­me­ni su upra­vo mi­nu­li.

Ima li raz­li­ke iz­me­đu po­me­nu­ta dva po­čet­ka ve­ka? Šta se pro­me­ni­lo?

Da je živ, po­sle sto go­di­na (tač­ni­je – 104), ka­kvu bi Vla­di­slav Pet­ko­vić Dis (1880–1917) sa­ti­rič­nu pe­smu na­pi­sao da­nas? To ne zna­mo, ali zna­mo ka­kvu je na­pi­sao on­da. Za pod­se­ća­nje sa­mo ne­ko­li­ko stro­fa:

„Raz­vi­lo se cr­no vre­me opa­da­nja,/ Na­bu­jao šljam i raz­vrat i po­ro­ci,/ Po­di­gao se tru­li za­dah pro­pa­da­nja, /Umr­li su svi he­ro­ji i pro­ro­ci./ Raz­vi­lo se cr­no vre­me opa­da­nja. (...)

Po­kra­de­ni svi hra­mo­vi i ći­vo­ti, /Isme­ja­ne sve vr­li­ne i po­šte­nje, /Po­ni­že­ni svi gro­bo­vi i ži­vo­ti, /Upr­lja­no i ope­lo i kr­šte­nje. /Po­kra­de­ni svi hra­mo­vi i ći­vo­ti. (...)

Od pan­du­ra stvo­ri­li smo ve­li­ka­še, /Do­sto­jan­stva po­de­li­še idi­o­ti, /Lo­po­vi nam iz­ra­đu­ju bo­ga­ta­še, /Mrač­ne du­še na­zva­še se pa­tri­o­ti. /Od pan­du­ra stvo­ri­li smo ve­li­ka­še.

Svo­ju mu­drost ras­to­či­smo na iz­bo­re, / Svo­ju hra­brost na pod­va­le i obe­de, Bu­duć­no­sti za­tro­va­smo sve iz­vo­re,/ A po­ra­ze pro­gla­si­smo za po­be­de. / Svo­ju mu­drost ras­to­či­smo na iz­bo­re.

Pod sra­mo­tom ži­vi na­še po­ko­le­nje, /Ne ču­ju se ni pro­te­sti ni ja­u­ci;/ Pod sra­mo­tom ži­vi na­še jav­no mnje­nje, / Na­ra­šta­ji, ko­ji si­šu ko pa­u­ci. / Pod sra­mo­tom ži­vi na­še po­ko­le­nje.

Po­mr­či­na pri­ti­snu­la na­še da­ne,/ Ne vi­di se jad­na na­ša ze­mlja hu­da; / Al kad po­žar po­du­hva­ti na sve stra­ne, / Ku­da će­mo od sve­tlo­sti i od su­da! / Po­mr­či­na pri­ti­snu­la na­še da­ne.“

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.