Utorak, 26.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

I krompir ima oči, ali...

Skoro četiri godine u Beogradu. Skoro svaki dan. Studentska menza. Sediš za stolom i jedeš kompir. I još po nešto. Na stolu osim tvog tanjira nema ništa.

A onda, četiri i kusur godina u SAD. Skoro svaki dan. Opet studentska menza. I opet krompir. I još svašta nešto. Na stolu, pored tvog tanjira, stoji mali metalni držač za papir.

Na tom držaču stoje neki papiri u raznim bojama. Kad ih prvi put vidiš, izgledaju malo čudno. I zapitaš se, šta oni uopšte rade tu. A na tim šarenim papirima, razni tekstovi. Pozivaju te ako želiš da se uključiš u udruženje za posmatranje zvezda, ako želiš da doniraš stare igračke, da pomažeš starijima, da igraš neki amaterski sport, ili dođeš na neku diskusiju sa gostujućim predavačem. Sve to u organizaciji neprofitnih studentskih grupa.

Prosečni američki student ima barem tri vannastavne aktivnosti. Ta sekcija „ostale aktivnosti“ se na rezimeu čak i podrazumeva. Ako to nemaš, postavlja se pitanje – pa šta si ti pobogu radio van predavanja i domaćih?

Pored toga, ti papiri te često zovu na praksu. To je ono kad radiš „za džabe“ ili skoro za džabe, obično kad je vreme odmora, i to često veoma jednolične poslove. Recimo da iskopiraš hiljade već pripremljenih objekata u nekom programu za crtanje. Ili da prekucavaš neke dokumente, sa papira u elektronski format. A možda, i da usput ukradeš nešto znanja. I, onda, ako ne zabrljaš, dobiješ poziv sledeće godine, da opet radiš, skoro za džabe. Sve dok ne diplomiraš. E, onda kad diplomiraš, onda dobiješ posao. 

Sad se ti dragi čitaoče možda misliš – jeste, sve super zvuči, al’ to može u Americi. Pa jeste. Ali može i u Srbiji. Ja radio. Ne ono kao – čuo priču. Radio. Isto za džabe. Godinu dana. I to dok sam studirao. Ali ne što mi je tata našao tu praksu.

Našao sam je sam radeći u jednoj organizaciji studenata, isto za džabe. I radio ja isto tako neke bezvezne poslove. Idi odštampaj ovo. Idi odnesi ove papire tom i tom. Stvari za koje ti baš i ne treba diploma. Stvari za koje bi neko pomislio da sam imao previsok prosek ocena. I nisam išao na more. Niti na skijanje. I usput, neko je primetio da sam ja možda sposoban i za nešto više od fotokopiranja.

Ali dobro, reći će neko – svuda postoje izuzeci. A koja su pravila?

Žeton je pravilo.

Ne znam da li menze u Beogradu još uvek imaju one metalne žetone koje dobiješ kad vratiš pribor za jelo. Američka menza nema tih žetona. Tu pokupiš svoj pribor i tanjire i odneseš na pokretnu traku. Još imaš i da sortiraš sam kašiku, viljušku i nož u posebne posude.

Nema žetona, što znači da možeš da ostaviš na stolu tako kako si jeo. A što ne bi ostavio?! Pa valjda će neko da pokupi. Ne moram ja.

I danas ostavi jedan. Sutra troje. Za nedelju dana – pa možda bi trebalo uvesti neki sistem – recimo žetone.

Pa takav je sistem – nema sistema. Rešio sistem jednog dana da ode negde. Negde daleko.

Sociološka istraživanje nam kažu da u svakom društvu postoje ljudi koji nemaju taj „osećaj za sistem“. To je onaj „lik“ što se ubaci ispred vas u redu na kasi a da vas ne pita da li čekate, jer slučajno ima koji korak više između vas i osobe ispred a njemu se baš strašno žuri.

Ili onaj što parkira na tramvajskim šinama. Ili onaj  što je pokrao pare od putarine, za puteve kojima se i on vozio.

E pa tih ljudi, u većini društava na planeti ima veoma malo. Oko nekih 10%. Sa druge strane, isto ima veoma malo ljudi koji uvek i u svim situacijama imaju taj „osećaj za sistem“. Isto tako negde oko 10%.

A šta je sa ostalima? Pa oni se obično priklone jednima ili drugima, u zavisnosti od situacije. Odnosno od njihove procene situacije. Ma nema veze što sam sam parkirao ovako. Pa ne moram baš sad da kupim kartu. Baci to tu, nema veze. Pa to svi ionako rade.

A ti svi su ti, ja, on i ona. Skup pojedinaca. I njihovih svakodnevnih odluka i akcija. Potpis na socijalni ugovor.

A mali Amerikanci ne ostave tanjir. Ne zato što ih snima kamera. Nego takve su norme ponašanja. I zato mali Amerikanci imaju mali metalni držač za papire u šarenim bojama umesto žetona.

Često, te stvari koje su nam najbliže, najteže nam je da uvidimo, a još teže da priznamo. Ali evo, ja ću biti hrabar, pa ću to uraditi prvi. Makar u ovoj jednoj stvari, mali Amerikanci su bolji od nas. Zar ne bi bilo lepo imati taj mali metalni držač za papir? Makar što bi postojala radionica za metalne držače, zar ne? A možda i za ponešto drugo.

A priznaću vam i da sam i ja isto nekada mislio da ne treba kupiti kartu za prevoz. Ili preći ulicu na pešačkom.

Ali ja sam pronašao gde je pobegao sistem. Jednim pogledom u ogledalo. I prestao sam da krivim druge.   

A ti? Ti vidi šta ćeš. Ili nećeš.

Prijatno...

M. N. Mladenović, Bleksburg

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.