Subota, 27.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Gogolj i mi

„Dobar dan”, kaže ona. „Dobar dan”, kažem ja. „Zovem iz izbornog štaba Aleksandra Vučića. Da li imate vremena za dva kratka pitanja?” „Nemam”, refleksno odgovaram. „Dobro, hvala. Doviđenja. Doviđenja.”

Kad sam spustila slušalicu, bilo mi je žao što nisam čula ta dva pitanja, da saznam na šta „anketni uzorci”, građani, odgovaraju ovih dana.

Ali impuls je bio jači od naknadne radoznalosti. Nepoznata je bila prijatnog glasa. Govorila je sporije od onih koji se javljaju iz „Kirbijevih” štabova i koji vam zavrte mozak tiradom o prednostima čišćenja kuće „kirbi” usisivačem. Od onih što vam još preko telefona usisaju i tepih i sav nameštaj, svaku grinju, i vas same. Ne znam kako se osećaju i kako reaguju drugi „anketni uzorci”, ali znam kako je odreagovala moja prijateljica, zvonjavom telefona otrgnuta ispod tuša. Onako gola, izvikala se u slušalicu, sve u stilu: s kojim pravom upadate u moju intimu, za koga ću da glasam je moja intimna stvar.

Moja druga prijateljica svakome ko je pozove kaže da će za njih da glasa, i ona i njena mnogobrojna familija. Mala diverzija. Doprinos nepouzdanosti ispitivanja javnog mnjenja, koje se i onako zloupotrebljava. A što se tiče „intime anketnog uzorka”, ona ne postoji dok telefonski broj ne zaštitiš. Ili dok svi „anketni uzorci” svakom telefonskom veleizaslaniku ne odgovore: „Da! Glasam za vas!” Dok sve stranke preko telefona ne dobiju naše pozitivne odgovore. Kako bi to bilo lepo! Svi bi se vinuli u ružičaste oblake laži. Istraživači javnog mnjenja bi kapitulirali. Manipulacije izbornim raspoloženjem građana konačno bi bile izbačene iz igre.

Mene su pozvali četvrtog marta 2014. u 18.30. Četvrtog marta 1852. umro je Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Ne pamtim ni rođendane ni datume smrti velikih umetnika, ali ovaj datum znam, jer otkad je počela ukrajinska drama, ponovo čitam Gogolja. I ovog četvrtog marta čitala sam Gogolja, „Ludakove zapise”. Baš onaj deo kad je glavni lik umislio da je kralj Španije i završio u „Španiji”, ludnici, pa se čudio običajima na „španskom dvoru”, što ga lemaju i sipaju hladnu vodu na glavu. I na kraju zavapio: „Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta.”

Davne 1998. radila sam dramatizaciju Gogoljevog romana „Mrtve duše”. Predstavu tad nisam ja režirala, već Dejan Mijač u JDP-u. Rekli su da sam premlada. Nadam se da ću tu dramatizaciju raditi uskoro i o ovom vremenu misliti kroz Gogolja i njegovu osetljivost za prepoznavanje mnogolikog Đavola.

Gogoljev lik ukazao se ovih dana širom Srbije na kioscima. Gleda nas Gogolj, upakovan u celofan, sa korica knjige njegovih ukrajinskih priča. Njegov lik izmešan je s fotografijama naših estradnih likova, političara stranih i domaćih, ovovremskih spahija, kriminalaca, ubica i drugih ukrasa naslovnih strana tabloida, novina, nedeljnika. Gleda Gogolj u banalnost zla današnjeg sveta. Ta sintagma, banalnost zla, danas se često koristi i dovodi u vezu sa Hanom Arent. Ali mnogo pre Hane Arent, Gogolj je, kako piše Mereškovski u studiji „Gogolj i đavo”, „prvi video da večno zlo nije u tragediji, već u odsustvu svake tragike, ni u sili već u nemoći, nije u bezumnim krajnostima, već u isuviše razboritoj sredini, ne u oštrini i dubini, već u tuposti i plićaku, u banalnosti svih ljudskih osećanja i misli, da zlo nije u maksimalnom već u najsitničavijem”. Gogolj je, kaže Mereškovski, „u merenju moralnih vrednosti učinio ono što i Lajbnic u matematici – otkrio je diferencijalni račun, beskrajno veliki značaj beskrajno malih veličina dobra i zla. Prvi je video demona bez maske, njegovo pravo lice, koje nije strašno svojom izuzetnošću, već svojom običnošću, banalnošću. Prvi je shvatio da lice zlog duha nije nešto daleko i tuđe, čudno i fantastično, već nešto veoma poznato, realno, ljudsko, isuviše ljudsko lice, lice iz mase.”

Jedan drugi veliki pisac Vladimir Nabokov, pišući o Gogolju, kaže da je pošlost (rus. pošlostь) – ne prošlost kako lektori prepravljaju po novinama – jedna od glavnih osobina Đavola o kojem Gogolj piše. Ta ruska reč teško je prevodiva, a Nabokov objašnjava da ona obuhvata ne samo ono što je očigledno bezvredno nego i ono što je ko bajagi važno, ko bajagi, lepo, ko bajagi pametno. „Opaka je i posebno snažna kad lažnost nije očigledna i kad se smatra da vrednosti koje ona oponaša pripadaju najvišoj razini misli i osećanja. Neke reči koje izražavaju aspekte pošlosti su banalan, vulgaran, trivijalan, patvoren, prost, neukusan, nedostojan.”

Gleda nas Gogolj sa kioska, okružen carstvom pošlosti. Njegov lik ukazao se usred svetske ukrajinske drame, izbora u Srbiji, usred trgovine „dušom” – urnom Nikole Tesle. Gogolj se možda ukazao i da nas podseti na rusku poslovicu koju je uzeo za moto „Revizora”: „Ako ti se lik ne dopada, ne krivi ogledalo”, ili „Nije ti ogledalo krivo ako ti je njuška gadna”. Da nas podseti i na Čičikova, izaslanika Đavola, trgovačkog putnika iz pakla, koji je putovao po Rusiji, od spahiluka do spahiluka i kupovao mrtve duše. Kad je roman „Mrtve duše” napisao, carska cenzura je graknula: Kako duša može da bude mrtva! Duša je besmrtna, mi smo hrišćani, promeni naziv romana! I roman je štampan kao „Čičikovljeva putovanja”. Duša je bila seljak. Kada bi neki seljak umro, za njega je spahija nastavljao da plaća porez, kao da je živ, do sledećeg popisa seljaka – duša. Mrtvi seljak – duša, zbog vrednoće carske birokratije, mogao je u spisima da živi oho-ho. Besmrtnost njegove duše u birokratskom popisu mogla je da se protegne. Inače, bilo je to vreme kada su vlastelini prodavali seljake, kupovali ih, baš kao danas stranke poslanike novcem i drugim političkim đakonijama i birače raznim obećanjima, baš kao što se na izborima ,,duše” trpaju u džakove, pa se neki džakovi po potrebi izgube ili naknadno pojave.

Besmrtno je carstvo pošlosti, besmrtna banalnost zla. Pa ko će s kim tikve da sadi svako će intimno odlučiti 16. marta. A posle, ko će s kim te tikve rasađivati, a ko pečene semenke grickati, videćemo posle izbora. Demokratija ume da ima i lice demonokratije. A i duša može da bude mrtva.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.