Ponedeljak, 06.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Aleksandra Zec

Ne pamtim kad sam plakala u pozorištu gledajući predstavu. Gledala sam ,,Aleksandru Zec“, Olivera Frljića u Rijeci 15. aprila. Predstava je kao bol satima ostala u meni u nemoći išta da kažem, kao suze koje su se slivale i spolja (sa njima je lako jer pokupim ih dlanom), i na unutra (s njima je teško jer se skupljaju negde u nekoj tački duše kao kamen, ili pesnica nemoćnog deteta). I nisam plakala samo ja nego i oni oko mene. A kad se predstava završila, pogasili reflektori iznad scene, u mraku publika je iskidano jecala ili ćutala. Po neko je lupio dlanom o dlan ali muk težak kao tone očaja nadvladao je aplauz. Glumci se nisu poklonili publici.

U pozorištu, po pravilu, vrhunski umetnički čin nagrađujemo gromoglasnim aplauzima, stojećim ovacijama, povicima ,,bravo“, bez obzira na žanr koji smo gledali. Pozdravljamo genijalne transformacije glumaca i kad glume zločince i kad glume pravednike, žrtve, pozdravljamo sve divote fikcije, rediteljska i izvođačka umeća. Ovde nije bilo ovacija, jer ko bi zasuo aplauzom i povicima ,,bravo“ umetničko delo jezive lepote nad otvorenim grobom deteta, dvanaestogodišnje Aleksandre Zec koji je simbolično grob sve dece žrtava rata, zločina države, dece ubijene u ime bilo kakvog državnog projekta odraslih, na bilo kom mestu kugle zemaljske. A scena HKD-a na Sušaku te riječke noći bila je otvoreni grob.

Jama, koja će ostati otvorena dok god naredbodavci i izvršioci zločina budu nekažnjeni, slobodni građani, potencijalna publika predstave ,,Aleksandra Zec“. I zato nema katarze u publici, istinskog pročišćenja, već samo oplakivanja žrtava, ćutanja, jer tragedija traje, odvija se i dalje. I trajaće. Jer u pozorištu smo gledali predstavu o devojčici koja je postojala, čija tragična sudbina nije plod umetničke fikcije, koja je ubijena sa sedam pravih a ne pozorišnih metaka u glavu i jednim u nadlakticu.

Faktografija zločina nad Aleksanrom Zec, njenom majkom i ocem, Srbima, poznata je. Činjenice u vezi sa njihovim ubistvom 7. decembra 1991. u Zagrebu, kao i one u vezi sa odnosom države Hrvatske prema zločinu, sabrane su u knjizi ,,Aleksandra Zec“, koju smo dobili uz ulaznicu za predstavu. Činjenice su razorne i neumoljive ali čitajući ih u samoći svako za sebe uspostavlja svoj ljudski odnos prema zločinu koji je nagrađen a ne kažnjen. Nagrađen je sa do sada 23 godine slobode za počinioce, ordenom ,,Reda Nikole Šubića Zrinskog“ koji je Tuđman 1995. dodelio jednom od izvršilaca za junački čin u ratu, formalnim statusom nevinosti za državu koja pere ruke u krvi dvanaestogodišnje devojčice (,, male srpske kurve“, kako su je neki u školi zvali) i njenih roditelja.

Frljićeva predstava komponovana kao vrhunsko umetničko delo hipersenzibilnog reditelja i glumaca, kao poetska partitura emocija i činjenica, nas pojedince u publici zbija u društvo u malom, uspostavlja emocionalnu povezanost neverovatne gustine uz jezivi osećaj da tu među nama prerušen u ,,finog“ gospodina ili gospođu možda sedi i neko od ubica, i gleda.

Ispred pozorišta pre početka predstave okupili su se hrvatski dragovoljci koji su mirno sa porukama stajali. Nisu razlupali staklena pozorišna vrata, a da li je bilo policajaca koji su obezbeđivali nas publiku, glumce, pozorišnu zgradu, to ne znam, u svakom slučaju bili su nevidljivi. Evo nekih poruka koje sam zapisala stojeći naspram dragovoljaca: „Kome je zločin nad Aleksandrom Zec samo dobro došao da ocrni celu Hrvatsku“, ,,86 mrtvih Vukovaraca“, ,,Kad će hrvatske žrtve dobiti kazališnu predstavu“, ,,402 hrvatske djece stradale od četnika.“ Jedan od njih rekao je nešto o tome kako su Frljiću zabranili predstavu u Poljskoj (o zločinima Poljaka nad Jevrejima), kako su Poljaci pametni i kako oni znaju kako s Frljićem treba postupiti.

Mi iz Srbije možemo da obnovimo sećanje na komentare koji su pratili Frljićev rad na predstavi ,,Zoran Đinđić“. Pri tom ne mislim na vrednosne sudove o umetničkim dometima predstave, već na one koji su se odnosili na činjenicu da neko ko nije ,,naš“, režira ,,našu” temu.

U knjizi ,,Aleksandra Zec“ reditelj piše: ,,Nakon više od dvadeset godina, ime Aleksandre Zec, još uvjek je demarkaciona linija u hrvatskom društvu. S jedne strane su oni koji lamentiraju nad pravosudnom farsom koja je poznate ubojice, bez obzira na njihova priznanja i materijalne dokaze, ostavila na slobodi. S druge, pak, strane oni kojima Aleksandra Zec služi isključivo za uspostavljanje razlike između 'naših' i 'njihovih' žrtava. U takvoj viktimološkoj dihotomiji 'naše žrtve' dobivaju mjesta posebnog pijeteta i 'mramor ih se sjeća', dok 'njihove' ostavljamo medijskim strvinarima, stalno novom prežvakavanju onoga što nacionalno lobotomirana svijest nikako ne može provariti.“

Oliver Frljić kao društveni forenzičar različitih sredina u kojima režira, stvara predstave koje uznemiruju, onespokojavaju, koje iz temelja pomeraju pozorište malograđanski shvaćeno kao udobno mesto koje produkuje poželjene fantazije društva o sebi samom. Ova predstava potvrdila je moje najdublje ubeđenje da je pozorište angažovano onda kad je vrhunski umetnički čin, što mu ne oduzima društveni značaj ni onda kada nije vrhunsko ali kao moralni korektiv interveniše u trenutak u kojem živimo obradom neke društveno bolne, provokativne teme. Samo snaga i dometi su mu različiti. Kad je vrhunska umetnost, izbija pogane argumente osporavanja mnogo teže, ima inicijacijsku snagu, a kada to nije, otvara put za svaku vrstu patologije, pa i za raspravu o tome da li je zastava na sceni scenski rekvizit, scenski znak ili sakrament, da li ne-Srbin ,,stranac“ ima pravo da scenski govori o srpskom društvu, ,,stranac“o slovenačkom, poljskom, šta je patriotska a šta nepatriotska umetnost, ko je umetnik patriota a ko nepatriota, i tako u nedogled u živom blatu nehumanog nacionalistisičkog narativa.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.