Nedelja, 16.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Zašto su političarima potrebni doktorati

Илустрација Новица Коцић

Doktorske titule političara za svaki sistem bile su kao bedž: s jedne strane su bile potreba da se pokaže da u svojim redovima nemaju samo „progresivno opredeljene” nego i vrhunski obrazovane eksperte, a s druge strane za njih same doktorska titula je bila odličje koje ih izdvaja od „običnih politikanata”.

Ako se sećate one čuvene fotografije iz „Titove pećine” na Visu, gde je zasedao Glavni štab 1944. godine, na kojoj su bili: Josip Broz Tito (bravar i revolucionar), Edvard Kardelj (polaznik Kominterne), Milovan Đilas (student), Ivan Milutinović (pravnik), Aleksandar Ranković (abadžija), Svetozar Vukmanović Tempo (pravnik), znajte da su jedino Vladimira Bakarića oslovljavali titulom „doktor”, jer je imao doktorat iz pravnih nauka. Kako je borba završena a politički sistem evoluirao, gotovo svi donosioci odluka iz viške pećine postali su, što s počasnim što s redovnim doktoratima, doktori nauka pa i članovi akademije nauka.

Nekako u vreme pada Rankovića (1966), koji je baš u toj pećini postao načelnik Ozne, dolazi do smene revolucionarnih kadrova novim talasom obrazovanih ljudi. Naravno, balansirano po nacionalnom ključu, pojavljuje se partijsko-tehnokratska struja koja razrađuje politički i ekonomski sistem.

 

Vis 1944: Vladimir Bakarić, Ivan Milutinović, Edvard Kardelj, Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Svetozar Vukomanović i Milovan Đilas 

O tom trendu govore i statistički podaci: za deset godina u predratnoj (do 1941) Jugoslaviji 1.321 doktorand je odbranio svoj rad (ne računajući 1.761 promovisanog doktora medicine, koji su po diplomiranju automatski dobili titulu doktora). Godine 1945. doktoriralo je devet osoba, a od 1945. do 1990. doktorske disertacije je odbranilo 20.907 kandidata. Zanimljivo je da je tada na ceni bilo i isticanje bilo koje završene škole više od srednje (dipl. inž., prof., adv. i sl.).

Sedamdesete su donele veliki prodor komunističke inteligencije unutar političkog sistema. Osim doktora ekonomskih i tehničkih nauka, toliki ulazak doktora nauka u politiku bio je vezan za osnivanje Fakulteta političkih nauka u Beogradu (jedan od osnivača 1968. bio je i dr Najdan Pašić), a nešto kasnije Kardeljev „pluralizam samoupravnih interesa” postao je rasadnik političkih doktoranada. Doktorska titula je značila da partija uz sebe ima ljude struke, da ima svoju inteligenciju i da nije samo prosti zbir pištolja i naredbi, nego zbir obrazovanih ljudi u partijskim redovima, koji mogu da odgovore na različite partijske izazove.

Tako je, recimo, upamćena oštra sarajevska polemika dvojice doktora nauka i partijskih kolega, sociologa Esada Ćimića i Arifa Tanovića. Ćimić je, naime, negirao muslimane kao naciju, čime se grdno zamerio bosanskoj političkoj nomenklaturi. U toj polemici ostalo je zapamćeno Tanovićevo upozorenje Ćimiću, da će ga „strukture” izbaciti iz partije, zatim će izgubiti posao, ali neće biti hapšen niti streljan: „Pustićemo ti samo malo krvi, sokole moj!” Doktorske rasprave u to vreme završavale su se obično na ovakav način, jedna struja je bivala pobeđena, a njeni predstavnici su postajali disidenti.

Sadržaj je otprilike sličan i u „Uputstvu za robiju”, koje je najmlađi doktor nauka u bivšoj SFRJ Vojislav Šešelj sredinom 80-ih uputio prvom čoveku BiH. komunisti Hamdiji Pozderacu, kada je ovaj optužen za plagijat. Šešelj je već do tada imao iskustvo s komunističkom nomenklaturom kada je uhvatio u prepisivanju Branu Miljuša, štićenika Hamdije Pozderca, i Miljuševog mentora koji nije ukazao da je rad plagiran. Kako sve ima dve strane, tako se tvrdilo da nije bila u pitanju akademska etika nego borba za partijske funkcije i mesto na fakultetu i da je dokazivanje plagijata bilo samo pokušaj „srpskih snaga da destabilizuju poredak u BiH”. Posle se niko više nije bavio Miljuševim plagijatom, on je politički napredovao, a Šešelj je izbačen s fakulteta i pod optužbom za „kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja” poslat u zatvor.

Kasnije, u višestranačju, važilo je isto političko licemerje i dvostruki standardi: jedno je kada naši politički protivnici plagiraju, a drugo kada to rade naši saveznici. Samo što je ponuda lažnih doktorata bila veća. S raspadom zemlje došlo je i do promene prirode doktorskog zvanja izazvane delimično i slabljenjem obrazovnog sistema, ali i višestranačjem u kome je vladala trka za „najkvalitetnijim” kadrovima. A osnivanje privatnih fakulteta je celu stvar učinilo još „rastresitijom”, pa se doktorske titule sve manje smatraju jemcem znanja, a sve više garantom društvenog priznanja.

Zanimljivo je da je 2012. godina po 770 „proizvedenih” doktora nauka, nadmašila 1965, koja je važila za „bum godinu”, tokom koje je na tadašnjih 20 miliona stanovnika doktoriralo njih 622.

Dok se u anglosaksonskom svetu radno iskustvo ceni mnogo više od titule koja stoji pored imena, kod nas još nema izgleda da će se u skorijoj budućnosti nešto promeniti. Države bivše Jugoslavije se uklapaju u tezu mađarskog humoriste Đerđa Mikeša da se „srednjoevropejci lako prepoznaju po doktorskoj tituli”. O toj velikoj želji koja nije imala cenu govori i činjenica da je nemačka kancelarka Angela Merkel izgubila dva člana vlade zbog toga što su plagirali „svoje” naučne radove. Univerzitet u Nemačkoj je 2011. poništio doktorat perspektivnog ministra odbrane Karla Teodora Gutenberga, a prošle godine se isto dogodilo i ministarki obrazovanja Aneti Šavan za greh koji je počinila pre 33 godine.

Sasvim bizaran slučaj preneo je „Njujork tajms” 2007. godine, kada je dekan na IMT (Masačusetskom institutu za tehnologiju) Merili Džons, pozvavši „studente pod stresom, koji se bore za upis na elitne fakultete da se smire i prestanu da pokušavaju sve da urade savršeno” – priznala da je izmislila sopstvene obrazovne sertifikate. Ona je tada podnela ostavku posle skoro tri decenije predavačkog rada na IMT-u i rekla da nije imala čak ni diplomu, iako je 28 godina tvrdila da ima tri diplome različitih njujorških obrazovnih institucija. U penziji se posvetila promovisanju svoje knjige „Manje stresa, više uspeha, vodič kroz koledž”.

Srbija je daleko od američkog sna, ali bi ovaj primer mogao da bude poučan za naše političare. Ne pokušavajte da budete savršeni!

Marina Kostadinović

Biljana Mitrinović 

-----------------------------------------------------------

Lilićevo plagijatorsko sažimanje

Jedan od burlesknih primera dokazivanja plagijata doktorske teze je i slučaj Stevana Lilića, današnjeg kandidata za člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije. U slučaju koji je 2000. dospeo i pred sud, Lilića je raskrinkao pasionirani čitalac doktorskih radova političkih protivnika, tada profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu Vojislav Šešelj. Dokazujući da je Lilić, takođe profesor na tom fakultetu, plagirao univerzitetski udžbenik, Šešelj je napisao i knjigu pod naslovom „Univerzitetski profesor Stevan Lilić kao podli i prljavi plagijator”, u kojoj je naveo da je ovaj prepisao ni manje ni više nego 150 strana tuđeg teksta.

Šešelj je naveo da je Lilić od prof. dr Dragana Milkova krao „novom falsifikatorskom metodom, koja će se od sada zvati plagijatorsko sažimanje”. Za ovu Lilićevu kriminalnu rabotu, Šešelj je pred sudom tražio da se „žestoko i javno žigoše kako bi se unapred destimulisali svi potencijalni sledbenici njegove prepisivačke škole”.

Lilić je tužio Šešelja, ali je proces posle nekoliko meseci završen pošto je Lilić povukao tužbu. Njegov advokat Biljana Kovačević Vučo je rekla da je tužba povučena jer je „ceo postupak u toj meri doveden u vezu s politikom da smo se osetili kao lutke koje treba da odigraju predstavu u predizbornoj kampanji”.

Tvrdeći i sam da ceo slučaj ima izrazitu političku dimenziju, Šešelj je rekao da „nije nimalo slučajno da čovek takvog moralnog sklopa pripada petoj koloni: član je jedne izrazito proameričke partije i da redovno učestvuje u realizaciji svih podrivačkih zadataka koje od svojih zapadnih gazda dobija domaća NATO pešadija”.

B. M.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.