Svaki čovek ima svoju senku

Na samom ulazu u tajnoviti mir Sahat kapije, u Galeriji Beogradske tvrđave, do 7. septembra će trajati izložba "Grafika malog formata" beogradske slikarke i grafičarke Daniele Fulgosi. Retrospektiva ranih radova umetnice predstaviće vam ljudsko lice i telo čija će ekspresivnost, slojevit i snažan kolorit učiniti posebnom sasvim običnu šetnju Kalemegdanom.

Daniela Fulgosi prisutna je na savremenoj likovnoj sceni od vremena kad je bila studentkinja Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu ranih 90-ih. Nakon završetka postdiplomskih studija na ovom fakultetu, ostaje da radi kao docent na predmetu akt. U razgovoru za naš list priča nam o povodima za izložbu i kritičkom odnosu prema jednom delu svog stvaranja.

– Ovu mini retrospektivu uslovio je ponajviše kamerni i lep mali prostor Galerije Beogradske tvrđave. Tu ne idu teški i monumentalni radovi. Uostalom, leto je, i bila sam željna da napravim neku nepretencioznu izložbu. Kao i većina umetnika u ovoj zemlji koji nemaju svoj atelje, tek sada imam priliku da vidim svoje prošle radove i sagledam ih na pravi način. Zadovoljna sam i iznenađena, jer mi ne deluju zastarelo i anahrono. Oni govore o tadašnjem naboju i emocijama, i mislim da svaki umetnik treba na takav način da gleda sopstveni rad, objasnila je Daniela Fulgosi.

Nije teško primetiti dominaciju muškog i ženskog tela, i portreta na izloženim grafikama. Njihove poze ostavljaju utisak nečeg literarnog, kao da su deo složenije priče?

– Jeste, to koristim u malom formatu, jer sam po opredeljenju figurativac. Igrala sam se sa portretima koji u sebi nose manje pripovedačkog, koristila imena ljudi koje poznajem, neku situaciju koja bi možda asocirala na njih, na muško ženske-odnose. Kasnije sam te klišee prerađivala i koristila samo kao likovni element. Bila mi je bitna boja površine, i crtež koji će da "legne" preko svega toga. Literatura tu polako odlazi u drugi plan.

Gnezdo, Zagrljaj, Dvojnik – nazivi su radova koji asociraju na bliskost, samoću i intimu. Da li su to stanja koja Daniela Fulgosi opredmećuje u svom radu?

– Motiv svih mojih grafika je čovek, u nekakvim odnosima ili sam. Ideja dvojnika mi je bila zanimljiva još dok sam studirala. Za diplomski sam radila ilustraciju Borhesovog "Rečnika fiziologije" u kojem je poznat pojam dvojnika. To nije ona previše romantična i izlizana ideja da svako ima svog dvojnika u svetu. Više verujem u to da svaki čovek ima svoju senku, kaže nam umetnica.

Među prvim poznatim radovima Daniele Fulgosi su ilustracije romana Milana Kundere "Nepodnošljiva lakoća postojanja". Na pitanje da li još vlada ta uzajamna privlačnost književnosti i likovnog izraza naša sagovornica odgovara da joj čitanje predstavlja veću radost od svega drugog.

– Koliko se to odražava u onome što radim ne mogu sama da pretpostavim. Verovatno se u nekom dubljem sloju može otkriti značajnija paralela, ali već godinama se ne bavim direktnom vezom sa literaturom.

--------------------------------------------------------------------------

Šok nije umetnost

Koje mesto zauzima crtež u savremenoj umetnosti koja više insistira na formi nego na sadržaju?

– Nisam konzervativna po tom pitanju, ali gledam da sebi pojednostavim način rada. Mislim da su novi mediji tehnološki komplikovani i skupi. To je takođe vrlo lepo sredstvo izražavanja, ali morate biti drugačije obrazovani i imati materijalne mogućnosti za taj rad. U našoj sredini se misli da je  jedino moderno ono što je vezano za digitalno, a to nije tačno. U svetu je sve podjednako vrednovano. Meni omiljeni umetnik današnjice je Nemac Anzelm Kifer koji i dalje slika, radi objekte i sve je rukom rađeno. Negativno je što moderna umetnost insistira samo na šoku, to je posledica otupelosti čula i humanosti kod ljudi.