Krivica

Svima koji pogrešno, to jest površno, shvataju religiju muslimana, a da nikada nisu u rukama držali njihovu svetu knjigu Kuran, u kojoj je niz značajnih i mudrih premisa korisnih za čovečanstvo, poručio bih da greše jer islam izjednačavaju sa suludimekstremizmom, koji je prisutan i upravoslavlju. Krajem sedamdesetih godina u toku večere u kući Dobrice Ćosića, vidoviti Mihiz, a toga se dobro sećam, na iznenađenje prisutnih, upozorio je na dolazeću pošast koje nismo tada bili svesni. Rekao je, parafraziram: „Zar niko ne opaža da iz peska pustinja ustaju u gelabijama i halaču!” Sada se svet, „iznenađen”, čudi nadirućem ekstremizmu.

S vremenom smo biliuskraćeni da nam elokventniizraelski ambasador u Beogradu – čovek razuma i zastupnik vekovno ugroženog jevrejskog naroda, kog su Srbi, izlažući se opasnosti od fašizma, štitili u Drugomsvetskomratu –objasni da li bi bilo koja zemlja trpelakukavičko slanja raketa poput ,,Hamasovog“.

Podsetio bih i na nikada razrešeno pitanje koje godinama lebdi u vazduhu. Šta se tada desilo s nemačkim narodom, narodom značajne kulture koja je iznedrila Betovena, Hajnea, Getea? Krivica je čudo.Može se svima pripisati, mnogo je nevinih stradalo na račun stvarno krivih.

Zbog toga bih se vratio na naš teren zasluga i krivica. Pravno rečeno, niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno. Sad živimo u vremenu vrhunske hipokrizije. Vest je na svim naslovnim stranama novina, pa i „Politike”, da Milan Beko– a setio sam ga se iz onogužasnogvremena Slobe i Mire – dobija ponudu da postane direktor nepostojećih železnica Srbije. Ovo bi se moglo shvatiti i kao kratko podsećanje na prodavce magle. Vesti o uspesima naših sportista i ljudi iz kulture koji jedino reprezentuju naš, a i mnoge druge narode,gurnuti su u drugi plan.

Nekada bogati ljudi, a žrtve komunizma, Krsmanovići, Bajloni, kapetan Miša Anastasijević, Acković i moj otac Andreja Hristić, bogatstvo su stekli transparentno i nisu se ograđivali visokim dedinjskim zidovima u strahu od odmazde zbog prljavo stečene imovine. Ko je omogućio početni kapital današnjim tajkunima,nije nagradno pitanje. Bio je to lov u mutnom preko grbače jadnog i unesrećenog naroda, sada poplavljenog, koji je poslužio za slikanje „uspešne” politike. Sve pljačke je omogućio glasanjem nemoćni srpski narod, zatrovan, neobrazovan, sluđen raznim Šešeljima i njegovim naslednicima. Narod koji je sanjao veliku Srbiju,a suočio sesa realnošću da mu s padom nataliteta nestaje jedan grad godišnje. Narod kome je potrebno da ga vodi intelektualna elita doživeo je da ga jedan deo iste izda u vreme Mire i Slobe.

Na šta nam liči crkva? Ne dozvoljavam da mi iko zameri jer samhadžija, čovek posvećen crkvi, i zato mi smeta vozni park velikodostojnika. Teško je u tom smislu nasleditipatrijarha Pavla.Više nema nade da se zamonašiš kako bi utekao od nepriličnog izvitoperenog sveta. Pitam se da li je nada što je na čelu države mlad čovek ispravnih snova,ali s poteškoćamakoje ima s narodom čija su nadanja već smanjena za 10 ili 15 odsto.