„Bolonja“, korak nazad u razvoju nauke

Vrhunski organizovan rad i vrhunska ostvarenja u naučnoj delatnosti treba shvatiti kao podlogu svih ostalih delatnosti bitnih za sadašnjost i mnogo više za budućnost. Suviše je uprošćeno shvatanje da sve ono što radi nauka mora da nađe mesto u praksi. Takav prakticistički odnos prema naučnom stvaralaštvu, koji je kod nas dosta izražen, uticao je na to da gubimo osnovno poimanje nauke. Često pritisnuti objektivnim potrebama, a neretko i iracionalnim htenjima, pod nauku smo svrstali sve i svašta, tako da se nije znalo šta je istraživanje i svrha istraživanja, a šta je razvoj i svrha razvoja, konačno šta je nauka, a šta je tehnika. Izlaz iz tako komplikovane situacije verovatno treba tražiti u razgraničenjima, preraspodeli, ali i u racionalnoj uzajamnosti.

Svetski kriterijumi kažu: ako se jedan do dva odsto od onoga što se radi u nauci i razvoju plasira u proizvodnju – postižu se takvi finansijski efekti koji opravdavaju sva ulaganja u nauku i razvoj.

Smatram da uvođenje bolonjske ideje nije bilo dobro za razvoj nauke u Srbiji. Uostalom, smisao „Bolonje“ u evropskim zemljama bio je da se mladi čovek što pre zaposli na odgovarajuće specijalizovano radno mesto. I nisu svi, pogotovo najpoznatiji evropski univerziteti, prihvatili master studije (tri plus dva). Šta se kod nas desilo? Uvođenjem „Bolonje“ izgubile su se magistrature, koje su bile onaj ključni stepenik, kad se, u stvari, postaje naučni radnik koji je drastično razdvajao mladog magistra od inženjera. I koji je od njega stvarao naučnog početnika, koji će tek nakon doktorata steći uslove da se zaista bavi naukom i da u svojoj oblasti pruži neki pojedinačni naučni doprinos.

Uvođenje „Bolonje“ u našim uslovima je dovelo do ekspanzije premladih i neiskusnih doktoranada, gde se uočava činjenica da ogromna većina mladih započinje doktorske studije, zato što nema novih radnih mesta, a ne zato što imaju predispozicije da se bave naukom. Rezultat svega je da je naučni nivo novih mladih doktora znatno niži nego pre desetak i više godina. Neka mi neko ospori ovaj zaključak!

Ipak sam optimista da nauka u Srbiji može da dostigne viši nivo ukoliko se veća pažnja posveti nekolikim našim naučnim institutima u kojima se u nekim oblastima gde Srbija daje evropske pa i svetske rezultate mogu oformiti pravi centri izvrsnosti. Aktivni pristup naših naučnika novom evropskom projektu „Horizont 2020“ može da bude ključna stepenica u razvoju srpske nauke.

U svetu se za nauku izdvaja četiri pa i više procenata nacionalnog dohotka. Srbija poslednjih desetak godina ulaže 0,3 odsto društvenog proizvoda. Posledica toga je i dobijeni rezultat primene naučnih rezultata. Ako Vlada Srbije, uz sve današnje teškoće, uspe da podigne nivo ulaganja u nauku makar na 0,6 odsto, tvrdim da će se ubrzo videti rezultati. Nama naučnim radnicima ostaje da se nadamo, ali i da aktivno predlažemo ideje koje će podići nivo nauke u Srbiji.

Naučni savetnik, Institut za nuklearne nauke „Vinča“