Ponedeljak, 23.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Feredže na francuskoj rivijeri

Kako otvorim novine, iz njih iskoče „hrišćani”, „muslimani”, „Jevreji”, kaže mi Medi, četrdesetogodišnji stanovnik Marselja čiji su se roditelji pre pola veka iskrcali u ovu mediteransku luku s broda koji je došao iz Tunisa. Njegova devojka Žoana, sjajnih očiju uokvirenih crnim krejonom i kože boje gustog maslinovog ulja, iz mešovite je francusko-jevrejsko-marokanske porodice.

Nedaleko od nas, na plaži koja je ogledalo današnje Francuske, naročito su raznolike ženske pojave. Neke su u dugačkim platnenim haljinama, s maramama koje im pokrivaju glavu, druge su u bikiniju ili toplesu. Među njima je i nekoliko vrlo mladih devojaka u haljinama ispod kojih nose crne trikoe koji im pokrivaju ruke i noge, s maramama po poslednjoj modi u zemljama u kojima važe šerijatski zakoni.

Uglavnom dolaze iz istočnog predgrađa Marselja, poznatog po okršajima mladih s policijom. „Mladi” su u politički korektnom žargonu francuskih političara mladići iz prigradskih geta u kojima je nezaposlenost viša od nacionalnog proseka. Među njima je veliki broj onih čiji su roditelji došli u Francusku kao imigranti.

Broj pristalica političkog islama u ovim predgrađima je rastao poslednjih godina gotovo proporcionalno s rastom nezaposlenosti.

Za razliku od svojih vršnjakinja s druge strane Mediterana, među kojima se mnoge bore da se oslobode marama i odeće koju smatraju simbolom potčinjenosti i konzervativnih i represivnih režima, devojke iz francuskih predgrađa svoju odeću ističu s izvesnim ponosom. Iako se liberalni Francuzi i drugi Evropljani zgražavaju pred ovom sve češćom pojavom i govore o društvenoj regresiji i povratku u srednji vek, reč je o sasvim modernoj pojavi. Isticanje verske pripadnosti u francuskim školama, u zemlji koja se diči republikanskim vrednostima, do pre samo nekoliko godina bilo je nezamislivo. Oni koji bi se u školskim klupama pojavili s hidžabom, kapama ili krstićima nailazili su na podsmeh vršnjaka. Isticanje verskih obeležja, koje je zabranjeno u državnim institucijama, danas je gotovo uobičajeno. Zabrane tu ne pomažu.

Jačanje političkog islama i njegovih radikalnih derivata često je povod da intelektualci, poput francuskog filozofa Andrea Gluksmana, lamentiraju o gubitku (francuskog) identiteta, ugroženosti tradicionalnih vrednosti, sekularnih principa, neuspehu modela integracije. Pozicija Gluksmana i drugih nekadašnjih ultralevičara koji su se vremenom našli u suprotnom, desničarskom taboru, ne razlikuje se mnogo od američkih konzervativaca koji svoje ratove predstavljaju kao borbu za zapadne vrednosti i civilizaciju.

Rezultat je postepeno zatvaranje evropskih društava, podizanje nevidljivih zidova između imigranata i starog kontinenta, njihovo razvrstavanje na podobne i nepodobne i, kao posledica, produbljivanje verskih i kulturnih razlika. Time se hrani francuska i evropska ultradesnica, koja u svojim nastupima „bez kompleksa traži da se otkrije istina koja se krije od građana”, poziva se na „podatke” i „statistike” kako bi dokazala da je reč o najezdi naroda koji ugrožavaju „naše vrednosti i kulturu”. Pobornici teze o najezdi muslimana ne prave razliku između islama i političkih pokreta koji se pozivaju na islam i ne prihvataju da uzroci ove radikalizacije imaju veze s evolucijom evropskih društava, koja su dugo bila otvorena za imigrante sa svih kontinenata, ali u kojima rasizam i diskriminacija nikad nisu iskorenjeni. Revolt protiv takvog „stanja stvari” ne dolazi od prve generacije imigranata, koja najčešće uloži ogroman trud kako bi se integrisala. Ovaj bunt je karakterističan za drugu ili treću generaciju, onu koja je odrasla i školovala se u Francuskoj na idealima slobode i jednakosti, koja je bila u stanju da uoči da njihova boja i poreklo i te kako igraju ulogu kada traže stan ili posao. Njihova radikalizacija podstaknuta je ekonomskom krizom koja ih ostavlja na marginama društva i globalizacijom koja im omogućava da prate dešavanja u svetu i da se preko interneta uključe u zajednicu istomišljenika, koji su skloni da krize na Bliskom istoku i u Africi posmatraju kao postkolonijalne ratove koje moćni i bogati Zapad vodi protiv potlačenih i siromašnih muslimana. Mali broj njih tako postaje plen radikalnih islamskih pokreta koji regrutuju fanatike po svetu za svoje „svete ratove”. Na taj način izjednačavaju se pozicije onih koji svet dele na dobre i loše momke, satanske i odmetničke države, vernike i nevernike, svete ratnike i teroriste. 

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.