Ponedeljak, 23.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Sa Srbijom na usnama

Ovde su država i njen budžet izvor i utoka naših života. Zato smo bedni i stalno nezadovoljni. Cela ekonomija životari da bi se skrpio budžet, a ne da bi se napunili tanjiri, garaže, albumi sa slikama s letovanja ljudi koji rade. U preambuli je fiktivni suverenitet, a ne ljudi iz Zvečana.

Reprezentacija je set dresova „s najdražim grbom”, a ne napor da konzorcijum 11 ljudi predribla i pobedi konkurente. Škola je državni „kolektiv”, kao u „Boljem životu”, a ne trening za talente milion dece kojoj od toga zavisi narednih 50 godina života.

Da li je „Er Srbija” dobra ili loša, gleda se samo iz ugla da li smo mogli više para za državu da iskamčimo, a ne u odnosu na to da li građani imaju bolje opcije da putuju. Tako se i voli ili mrzi i „Beograd na vodi”. Film treba da „lepo predstavlja državu”, a ne da bude kreativni i komercijalni uspeh talentovanih pojedinaca koji su, slučajno, građani Srbije.

Đokoviću se zamera prijava u Monte Karlu, iako svi znamo da bi bilo sumanuto pola svojih, individualnim naporom i rizikom zarađenih miliona, dati državi da ih baci u „Srbijagas”. Izvoz u Rusiju ili EU je „šansa za Srbiju”, a ne za preduzimljive pojedince koji umeju da naprave proizvod koji državni kombinat nikad neće moći.

Stranke su „državotvorne”, nisu takmaci koji zastupaju pojedinačne i grupne (legitimne i dozvoljene) interese svojih birača. Na fakultetima se smatra nepristojnim da se napiše „mislim”. Veruje se da je bolje „mislimo”, kao da persiraš sebi, ili mislite, zajedno, ti i centralni komitet.

Zato nismo srećni ljudi. Kada kažem da je znanje roba, za pištolj se uhvate i levičari i desničari. Koliko je to licemerno. Hoćete da, ako znanje nije roba, Srbi žive, ne od prodaje znanja i veština, nego od prodaje bubrega, nasleđa ili milostinje države? Niko od nas nije se rodio „sa Srbijom na usnama”. Zavrištali smo jer nas je, odjednom, uhvatio strah kako ćemo preživeti. Posebno se nismo rodili brinući o tome da pokrijemo gubitke železnice i učinimo srećnim profesora opštetehničkog, zaštićenog od svakog napora da, umesto o „tomos” mopedu, kaže deci nešto o android platformama.

Zato, naglas razmišljam, možda u ovim reformama treba krenuti od pojedinca. Ne tutorisati, nego ih osloboditi stalne brige da li će država moći da ih nahrani, obuče, pošalje na sindikalno letovanje.

Možda osloboditi motivaciju ljudi. Ne očekivati da potroše najbolje godine na žrtvu za državne kolektive, nego im omogućiti da budu imućni ako su sposobni, nikada gladni ako nisu toliko sposobni i skloni riziku, ali su vredni. Reći da nije sramota zarađivati, ali reći i da je bedno ako možeš da zaradiš samo kad ti država namesti posao.

Da uprostim. Nema u Srbiji 800 vrhunskih ljudi koji će voditi, kao direktori, isto toliko javnih, državnih i društvenih preduzeća za platu četiri puta veću od proseka, ali mnogo nižu od one koju, mnogi od njih, čak i kod ovakvih srpskih privatnika mogu da zarade. I da ih ne boli glava od večitog natezanja s državom, partijama, tetkom onog malog iz opštinskog odbora. Nema 4.000 ozbiljnih ljudi koji će sedeti u nadzornim odborima tih firmi za 300 evra. To niko neće da radi, ako ima opciju da zaradi mnogo više negde drugde.

Zato, osim nekoliko javnih preduzeća, koja će, iz svojih razloga, možda voditi bogataši, sve ostalo nužno, pod vlašću naprednjaka, socijalista ili nekog novog sutra, ostaje mediokritetima kojima firmina kartica, sekretarica i bonovi za gorivo znače vrhunac uspeha, VEP i afričku šljivu, o trošku PDV-a koji plate čistačica iz Opova i najbolji inženjer s ETF-a. Zato je bolje da imamo manje državnih firmi. Ne zato što je to mantra liberala i MMF-a.

Ima, međutim, u Srbiji, bar 50.000 ljudi koji mogu da budu dobri direktori, šefovi, članovi uprave u 5.000 solidnih privatnih firmi. Pustimo ih da to rade.

Ako neko od njih hoće da pređe u manje od 100 javnih preduzeća, koliko mora da ostane bar neko vreme, da tu radi za ogromnu platu i bonus ako smanji gubitak, takvim ljudima treba dati posao i te pare. Ako neko hoće da bude direktor ili član uprave PIO fonda, za veliku platu i bonus ako sredi taj špajz, gde se godišnje kiseli pet milijardi evra narodnih para, i ako neće davati izjave na nivou ponavljača iz pravnobirotehničke oko privatizacije banja, kao sadašnja direktorka, onda da mu damo. Ljudi rade za pare.

Raspišite taj konkurs za „Srbijagas”, „Lutriju”, PIO, RFZO, „Lastu”... ali napišite da je plata velika, a posao i bonus nesigurni, zavisno od rezultata. Možda može nešto da se probere. Ostalo na doboš, neka sposobni lome glavu. O svom trošku.

Autor je jedan od osnivača Reformskog saveta

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.