Ponedeljak, 30.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Uspravljanje posrnulog džina

Обраћање председника САД Барака Обаме на НАТО самиту у Велсу (Фото Ројтерс)

Amerika više ne dobija najjače karte u partiji koja se igra na globalnom pokeraškom stolu. Poneka dobra kombinacija nađe se i u rukama drugih džinova, pre svega Rusije i Kine, a takav tok igre NATO nikako da predvidi i isprati. Alijansa na umoru, čija je prevashodna svrha od osnivanja bila da služi kao prethodnica održavanju svetskog poretka s američkom dominacijom, svrhu svog postojanja ponovo pronalazi u ukrajinskoj krizi.

Od prošlog samita, u Čikagu pre dve godine, izgledalo je da će ovogodišnji skup u Velsu proteći u znaku dugoročnih strateških planova, kao što je povlačenje iz Avganistana. Dešavanja na Majdanu, Krimu i na istoku Ukrajine postala su, međutim, glavna tema u međublokovskim odnosima a sukobi u kojima je do sada poginulo oko 3.000 ljudi ubrizgali su dozu adrenalina u malokrvnu organizaciju koja se proteže na 28 zemalja.

Putin je tako nehotice učinio uslugu NATO-u. Teoretičari zavere na obe strane spekulišu da je pravi cilj prodora na istok u stvari bilo provociranje Kremlja, što je na zapadu dovelo do toliko željenog oblikovanja figure neprijatelja koja bi pomogla u rešavanju krize identiteta transatlantskog džina. Drugim rečima, da nije bilo ukrajinske krize i „opasnosti od ruske invazije” na istočnoevropske članice Alijanse – razlog za postojanje NATO-a ostao bi da lebdi u vazduhu.

Nevoljni američki partner

Tako je, svejedno, bilo sve od kraja Sovjetskog Saveza i završetka hladnog rata. Sve češće su se čula pitanja kakva je svrha održavanja američkih vojnih baza u Evropi kad nema realne spoljne pretnje. Tračak smisla koji je ponovo animirao nezainteresovane članice stratezi Alijanse pronašli su u nelegalnom napadu na SR Jugoslaviju, koji je izvršen bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.

Sledeća vododelnica bio je teroristički napad na SAD 11. septembra. Tada je NATO, više nego ikada pre, postao organizacija koja nekad i nevoljno prati avanture Amerike, pravdane mantrom o globalnom ratu protiv terorizma. Neke evropske zemlje bile su protiv invazije na Irak i okupacije Avganistana. Ni druga žarišta u kojima je američka vojska dejstvovala, poput Libije, Jemena ili Somalije,nisu za Evropljane imala neodoljivu privlačnost. Međutim, teorija o staroj i novoj Evropi unutar EU u ovoj situaciji se prikazala u najogoljenijem obliku.

Istočnoevropske zemlje demonstrirale su ogromnu želju da se centrali NATO-a i Vašingtonu pokažu kao pouzdani i pre svega odani partneri. Osim što su poslali trupe u Irak, dozvolili su da CIA na njihovim teritorijama drži osumnjičene za terorizam, a prihvatili su ideju da SAD rasporede protivraketni štit u srednjoj i istočnoj Evropi. Kazna za preteranu prilježnost nije izostala. Informacije o saradnji sa CIA „procurele” su u američke medije, izvrgnuvši istočnoevropske zemlje podsmehu i kritici da su povredile odredbe o ljudskim pravima koje zagovara EU. Ni od protivraketnog štita nije bilo ništa – Obama ga je otkazao 2009, kao deo napora da resetuje odnose s Rusijom.

Razlike i podeljenost unutar Alijanse polako su počele da izbijaju na površinu. Amerikanci su svojim evropskim partnerima zamerali nedovoljnu uključenost (članice NATO-a trebalo bi da u odbranu ulažu dva odsto svog nacionalnog BDP-a, što je činilo svega nekoliko njih), a pojedini Evropljani čak su nečujno gunđali o američkoj hegemoniji koja suštinski destabilizuje svet, umesto da ga smiruje. Budućnost Alijanse bila je neizvesna a jedna od poruka prošlogodišnjeg Atlantskog saveta glasi: „Svet se brzo menja i ako se NATO ne prilagodi predviđanjima za budućnost vrlo je verovatno da će se raspasti.”

A onda se dogodila Ukrajina.

Neprijatelj u dvorištu

Preovlađujući stav na zapadu jeste da je ukrajinska kriza izazvana isključivo ruskom agresijom. Prema ovoj školi mišljenja, Vladimir Putin je izvršio aneksiju Krima iz puste želje da ponovo izgradi sovjetsku imperiju, pa zato treba očekivati da krene na ostatak Ukrajine i na druge zemlje u istočnoj Evropi. Malo je onih koji se suprotstavljaju takvom narativu, a jedan od njih je ugledni američki profesor Džon Miršajmer, koji ovih dana u „Forin afersu” piše: „Amerika i njeni evropski saveznici najodgovorniji su za krizu. Koren cele nevolje je proširenje NATO-a, što je glavni element šire strategije za izvlačenje Ukrajine iz ruske orbite. Putinov odgovor ne bi trebalo da iznenađuje. Zapad se polako useljava u rusko dvorište.”

Posle pada Berlinskog zida i kada je istočna Evropa pokušavala da se izvuče iz čeličnog zagrljaja Moskve, na Malti su se susreli Džordž Buš i Mihail Gorbačov.Osim odluke da njihove zemlje više neće biti neprijatelji, dogovoreno je i da Sovjetski Savez neće intervenisati u istočnoevropskim zemljama kako bi u njima sačuvao komunističke režime, a Amerika se zauzvrat obavezala da neće zloupotrebiti dogovor. Događaji koji su usledili pogazili su džentlmenski sporazum Buša i Gorbačova, a NATO je došao pred sama vrata Rusije.

Nelagodnost situacije u kojoj se našao Kremlj često se tumači analogijom – kako bi se Bela kuća osećala da vojni savez predvođen Rusijom dođe do Kube? Iscrtavanje novog svetskog poretka naišlo je na čvorište koje je bilo sve samo ne neočekivano. Nekolicina američkih intelektualaca (među kojima i nekadašnji ambasador u Beogradu Džordž Kenan) devedesetih godina su bili protiv ekspanzije NATO-a na istok, upravo zbog mogućih scenarija koji su danas realnost. Bilo je, naime, sasvim očekivano da će Rusija prodor Alijanse ka svojim granicama u jednoj tački proglasiti neprijateljskim činom i ponašati se u skladu s tim.

Tri izazova

Da bi i u nadolazećem svetskom poretku zadržao vodeću ulogu, NATO je na proteklom samitu u Velsu, verovatno najvažnijem od osnivanja Alijanse 1949, uvijenim frazama definisao otprilike tri glavna izazova. Polako se zaboravlja nedavni gaf Baraka Obame kad je na konferenciji za novinare otkrio da njegova administracija nema plan kako da izađe na kraj s džihadistima Islamske države. Američki predsednik, sa svojim najbližim saveznikom britanskim premijerom Dejvidom Kameronom, potom je nedvosmisleno poručio da je cilj NATO-a, na čelu s Amerikom, potpuno uništenje Islamske države.

Avganistan i dalje ostaje velika nepoznanica za Alijansu. Zemlja je u političkom i bezbednosnom rascepu, a etnički sukobi ponovo naviru. Sve češće se čuje pitanje da li je moguće da je 13 godina, hiljade života i stotine milijardi dolara potrošeno na ovakav rezultat? Na potpunu anarhiju?

Samit u Velsu prvobitno je bio zamišljen kao konferencija na kojoj će se dogovoriti povlačenje trupa NATO-a iz avganistanskih zabiti. Trebalo je da se kreću takozvanom „Severnom rutom”, koja, međutim, ide preko Rusije, što je za sada neizvesno, i biće određeno trećim i najvećim izazovom – stanjem u Ukrajini.

Kako sada stvari stoje, rešenju krize neće doprineti antagonizam NATO-a i Rusije, već je neophodan neki treći put. Retorika koju koriste najuticajniji svetski lideri ponovo donosi šmek blokovskih podela. Ne pomaže ni govor Baraka Obama u Estoniji u kojem je optužio Rusiju direktnije od svih svojih prethodnika, još od Reganovog nastupa u kojem je Sovjetski Savez nazvao Imperijom zla. Putin, s druge strane, ne uspeva da odoli iskušenju da se evropskim birokratama pohvali ruskim vojnim mogućnostima.

Najjače karte ovog puta su u rukama NATO-a.

Dragan Vukotić

-------------------------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

• Novi svetski poredak i nije tako nov. Podseća na nešto od pre.

• Globalizacija nam menja svest. Koristi vreme dok smo u nesvesti.

• Uskoro ćemo svi pevati „Drug Obama jaše na čelu kolone”.

• Kad ne budemo više ličili na sebe, bićemo tada poželjni mi.

• Kad su svetske grabljivice u pitanju, korporacijski kapitalizam mogao bi da se zove i čoporativni kapitalizam.

• Gledajući Ameriku i Rusiju, izgleda da postoje dva svetska poretka.

• Jednog dana, cela planeta će biti jedna država. Koja izumire.

• I Hitler je sanjao o novom poretku. Danas mu se san ostvaruje.

• Mi smo između medveda i orla. Svejedno je ko će da nas pojede.

Dragutin Minić

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.