Pogibija sovjetskog majora

Četrnaestog oktobra 1944. godine, oko 10 sati pre podne, grupa nas omladinaca partizana završila je puškaranje s Nemcima koji su se nalazili u zgradi današnjeg Studentskog doma „Ivo Lola Ribar”. Nemci su se povukli prema Kamenoviću i Elektrotehničkom fakultetu. Gradske borbe već su uveliko vođene i grad se prolamao od topovske, minobacačke i mitraljeske paljbe, kao i od dejstava drugog vatrenog oružja.

Taman smo se okupili da se dogovorimo šta dalje činiti, kad odjednom spazismo kako Sinđelićevom ulicom dolazi desetina ruskih boraca, noseći sa sobom i protivtenkovsku pušku. Svi su bili vrlo mladi, između 16 i 18 godina, više odrasli nego mladići. Predvodio ih je sovjetski major, tridesetak godina, osrednjeg rasta. U parkiću koji je onda postojao ispred studentskog doma, borci NOVJ i Crvene armije nisu stigli ni da se čestito izgrle i izljube, kad neko doviknu da Nemci dolaze bulevarom.

I zaista, odozgo, od Liona, približavalo se više nemačkih vozila. Odmah smo svi polegali, kako se ko zatekao, i osmatrali bulevar. Kada su vozila prišla bliže lepo se razaznavalo da Nemci sa Zvezdare povlače protivavionsku artiljeriju. U koloni su se nalazili jedan top s pratećim vodom, dva–tri kamiona pešadije i jedan luksuzni automobil koji je predvodio grupu vozila.

Prvi spomenik poginulim crvenoarmejcima na Trgu Republike 

Kada je čelo kolone bilo u neposrednoj blizini, otprilike onde gde je ulaz u tramvajski depo na doskorašnjem Bulevaru revolucije, gađao je prvo Rus iz protivtenkovske. S razdaljine od 50 do 70 metara hitac je pogodio kola s gusenicama koja su vukla top. Odmah su buknula u plamenu, a mi smo istovremeno otvorili vatru po Nemcima. Posle kraće borbe oni digoše ruke. Stajali su, odbacivši oružje, pored prevrnutih i zapaljenih vozila i čekali naše dalje komande. Iz njihove grupe odvoji se oficir, koji je bio u kolima na čelu kolone, sav prašnjav, iscepane uniforme, bez šapke i šlema, i pođe teturajući se preko bulevara ka nama. Bio je visok i snažan, imao je klasičnu fricevsku frizuru i po svoj prilici bio komandant kolone. Stajali smo u tišini nastaloj posle prekida vatre i čekali da nam priđe. Lutao je pogledom po nama, verovatno tražeći najstarijeg po činu, a onda se uputi sovjetskom majoru.

Kada je došao do njega, brzo je i naglo izvadio „parabelum” iz džepa i, naočigled i zaprepašćenje svih nas koji smo okolo stajali s oružjem nagotovs, sručio šaržer u grudi sovjetskog oficira. Ovaj je pao na mestu mrtav. Svi smo bili revoltirani takvim podlim postupkom fašiste. Odmah zatim Rusi gurnuše Nemca pred zid jedne kuće i streljaše ga.

Sovjetski major sahranjen je na mestu gde je i poginuo, zajedno sa još nekoliko drugih sovjetskih i naših boraca palih u toj borbi. Bili su tu podignuti i spomenici nastradalima, a kasnije su njihovi zemni ostaci preneti na Spomen-groblje oslobodilaca Beograda.

Sava Anđelković