Lov na duše Goranaca

„U Dragašu me teraju da dokazujem da nisam Srbin, u Beogradu moram da dokazujem da nisam Albanac”, kaže Zećir Zurapi, Goranac iz sela Rapča na Gori. Kada je, nedavno, na šalteru jedne srpske medicinske ustanove prvi predao zdravstvenu knjižicu za pregled, prozvali su ga poslednjeg. Izgubio je strpljenje, ušao kod lekara i rekao: „Idem u kinesku ambasadu da tražim njihovo državljanstvo, pa da budem većina na svetu! Šta vi hoćete od mene?” Zaista, šta mi znamo o tom čoveku, šta mi znamo o tim Gorancima? Zećir je bio predsednik opštine Gora, po srpskom sistemu, digli su mu kuću u vazduh, pukom srećom, izleteo je od eksplozije kroz vrata na drugoj strani svog doma. Preživeli su. Nikad niko od njega nije čuo nijednu agresivnu reč, i retko će se ona čuti od Goranaca jer su oni jedini autohtoni balkanski entitet koji svoju posebnost nije formirao na sukobu. Visoko na Šar-planini, među poslednjima su prešli na islam i ostali verni svojim starim slavama, običajima, jeziku i pripadnosti. Pre samo petnaest dana usprotivili su se opštinskim kosovskim vlastima koje u goranskom delu Dragaša na pravoslavnom groblju hoće da podižu neke građevinske objekte. Ne daju oni to groblje, čuvaju ga, njihovo je, iako se tu niko ne sahranjuje. Čuvaju oni pamćenje i na stara crkvišta, čuvaju ćirilicu u školskim dnevnicima, čuvaju je u imenima lokala, više nego u centru Beograda. Goranci su se većinski odlučili za srpski državni identitet i ta odluka ih je preskupo koštala. Posle sukoba ubijeno je 11, a ranjeno 60 Goranaca, njihov broj od oko 18.000 danas je, u starom kraju, sveden na 8.000, uništene su i popaljene gotovo sve njihove radnje po kosovskim gradovima, opljačkana stoka, izbačeni su iz fabrika u kojima su radili, ispaljivane su mine na autobuse kojima se voze prema Beogradu...

I to nije sve, paralelno s tim, već petnaest godina u novoj kosovskoj realnosti traje intenzivni lov na njihove duše i pripadnost. Ni manjeg naroda ni više otimačine, ni ostrašćenijih priča i teorija kome pripadaju. Albanci primenjuju institucionalnu silu i jezičku politiku kojom su, jednim delom, slavofoni muslimani prizrenskog kraja prelaskom na albanski jezik prihvatili i albanski etnički identitet. Kao mekša i, od Prištine, podržana opcija je novi bošnjački koncept koji se preko politike i, ponovo, prosvete nameće Gorancima. Kosovskom ministarstvu prosvete nije bilo skupo da, u jednom periodu, za jednog jedinog đaka koji nastavu hoće da sluša na bosanskom jeziku, plaća 17 nastavnika, direktora i čistačicu.

Jedan stećak pronađen u goranskim selima u Albaniji „čvrsti” je dokaz da su oni bogumilska enklava ostala na putu iz Bugarske za Bosnu, a sledbenici ove teorije, već petnaest godina, smešno i neuspešno sriču ijekavicu i govore bosanski jezik. Veze sa Turskom su takođe podržane i osnažene, ovde je, ne slučajno, za bezbednost zadužen turski Kfor, a glasovi iz Skoplja, oslonjeni na teoriju jezičke bliskosti, tvrde da su Goranci zapravo Makedonci. Vrhunac ovog mučnog otimanja i fenomena pridobijanja Goranaca je osnivanje udruženja bugarskih muhamedanaca na Gori.

„Bugari, bugarska plemena, došli su iz Azije. Jedan deo je završio u današnjoj Bugarskoj, a delovi su došli do Kosova, Crne Gore i Sicilije, u Italiji”, rekao je autoru ovog teksta, pre deset godina, Nikolaj Kolev šef Bugarske kancelarije u Prištini, pravdajući osnivanje društva. Od tada do danas, i oni su se potrudili da pokoju goransku dušu prevedu u svoj tabor. Sva ova jagma, pa onda i stranačke podele, dovele su do pogubnih svađa unutar male zajednice. Onoliko koliko su trpeljivi i tolerantni prema drugima, toliko su beznadežno posvađani među sobom.

Bez obzira na ove pritiske, neslobodu, izolovanost i opasnosti, oni su, u najvećoj meri, sve to podelili sa Srbima na Kosovu i Metohiji i postali, uz etničku bliskost, pripadnici državnog identiteta, nečeg što se na Balkanu gotovo zaboravilo. Nema nijednog važnijeg državnog, verskog ili kakvog drugog praznika koji je povezan sa Srbima i Srbijom, a da se na njemu ne pojavi neki Goranac.

Šta su sa njima podelili neki građani Srbije ovih dana? Kamenice, provokacije, pretnje, vatru u radnjama. Goranci im to nisu uzeli za zlo, zapanjuje pomirljivost u njihovim izjavama, vidi se da su to ruke koje prave hleb i oči koje zlo ne misle. Njima niko ne može uzeti dušu.