nedelja, 16.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 25.11.2014. u 21:57 Ana Tasić

Scenski eksperiment

Из представе „Пут у Дамаск”

Prvi deo Strindbergove trilogije „Put u Damask” (1898), simbolička je, ekspresionistička, fragmentarna i snolika drama lutanja, traganja i suočavanja sa strahovima od samoće i egzistencije. Ovo je i formalno i značenjski komplikovan komad koji u osnovi referira na biblijski motiv Savlovog duhovnog preobraženja na putu za Damask, a uključuje i mnoštvo drugih motiva iz nasleđa civilizacije i kulture, bajki, mitova, legendi, sa jarkim arhetipskim značenjima. Drama je izazovna za scensko postavljanje utoliko što je u njoj sve moguće i verovatno, ona podražava slobodnu, iracionalnu formu sna, vreme i prostor tu ne postoje, kako je i sam Strindberg zabeležio. Njeni likovi nisu ličnosti, već simbolične figure koje se izvode iz svesti Nepoznatog, razbijene i iscepane, u skladu sa korenitom razbijenošću modernog sveta.

Milivojevićevo rediteljsko čitanje prvog dela Strindbergove snažne, ali i prilično zahtevne trilogije, bazirano je na spolja atraktivnim sredstvima izražavanja. Specifičan je koncept scenskog prostora, glavni likovi su multiplicirani, uključen je niz slikovitih plesnih scena, dok je tekst drame prilično skraćen (dramaturg Slavko Milanović, scenski pokret Amalija Benet). Izbor da gledaoci budu mobilni, odnosno da budu smešteni na stolicama na rotacionoj sceni koja se okreće u krug, formalno je atraktivno rešenje, a značenjski opravdano u odnosu na Strindbergovu dramu koja je kružne i simetrične strukture. Drama ima sedamnaest scena, počinje na mestu gde se i završava, a put glavnog aktera je simbolički kružan i simetričan, u odnosu na centralnu devetu scenu (tema drame određuje njenu formu). No, problem tog atraktivnog scenskog rešenja je u tome što je on u značenjskom smislu opravdan u odnosu na tekst drame, ali ne i predstave.

Napuštena je simetrična i kružna struktura Strindbergove drame, tako da je mobilnost publike samo formalno zanimljiva, ona nema suštinsko idejno opravdanje i težinu koju bi imala u slučaju da je u predstavi zadržana cirkularnost drame. Ovako, ona predstavlja samo sećanje na tekst, i zavodljivu formalnu egzibiciju.

Veći deo predstave se igra u gledalištu, glumci se kreću među stolicama u parteru, ali i u ložama, na galerijama itd. Taj prvi deo je jasniji i scenski razgovetniji, za razliku od drugog koji se igra u dubini scene, nakon okretanja publike za 180 stepeni. Drugi deo je zbrzan i zbrkan, Strindbergov tekst je u tom delu prilično isečen, čime je eliminisana simetrija i kružni tok drame, bez jasnijih razloga.

Izbor da različiti glumci igraju Nepoznatog i istovremeno druge likove drame Prosjaka, Lekara, Gostioničara i druge, interesantan je i ima puno značenjsko opravdanje – likovi ove Strindbergove drame su kod različitih teoretičara, na primer Rejmonda Vilijamsa i Slobodana Selenića, interpretirani kao aspekti lika Nepoznatog, delovi njegove svesti, ekspresionistički razbijene. U prvoj sceni predstave, kada se igra nekoliko glumaca koji predstavljaju Nepoznatog multiplicira, oblikuje se činjenica da će različiti glumci igrati Nepoznatog. Ipak, kako se radnja razvija, dolazi do konfuzije ko je ko, da li glumci igraju Nepoznatog, ili druge likove, zbog čega je to rešenje bilo potrebno drugačije, jasnije sprovesti. Gledalac predstave mora da bude dobro upoznat sa tekstom drame, kako bi mogao da je prati. A to od njega ipak ne bi trebalo da se očekuje.

U pogledu ubedljivosti nastupa glumaca, predstava je neujednačena, veći deo glumaca Nepoznatog prikazuje deklamativno i usiljeno. Efektniji su nastupi Tanasija Uzunovića i Nenada Hadži Maričića, koji igraju diskretno prodorno, hipnotički, sugestivno, dok su bleđi i neuverljiviji Branko Jerinić, Pavle Jerinić, Bojan Krivokapić, Nebojša Kundačina. Likove Dame, takođe, predstavljaju tri različite glumice Sena Đorović, Aleksandra Nikolić i Jelena Đulvezan, koje su donele snažniji, upečatljiviji scenski izraz.

„Put u Damask” Nikite Milivojevića neobičan je i zanimljiv scenski eksperiment na repertoaru Nacionalnog teatra, ali mu, nažalost, ipak fali više dubinskog opravdanja i unutrašnje povezanosti koji bi stvorili značenjski zaokruženiju celinu.

Komеntari0
cdff2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja