„Ograđivanje” u demokratiji

Koga sećanje dobro služi, a nije bilo tako davno, u socijalističkoj Jugoslaviji, vladajući članovi komunističke partije, često su se u političkom delovanju „ograđivali” od onih govora i stavova koji su dolazili iz redova kritičke inteligencije. U režimu pravno nedozvoljene političke opozicije, vladajući organi i vodeći funkcioneri koristili su ovu reč da bi tako podvukli razliku između sopstvenog monopola na ono što je ispravno i dobro i onih koji su, tobože, izgubljeni na putu istorijske nužnosti. Da, tako se govorilo u političkom životu nekadašnje države, a to je bilo pre tridesetak godina. Zaboravili smo, ali ono što se skladišti u sećanju pojedinaca i naroda oživi s vremena na vreme na nenadan način. Znamo, dakle, njenu funkciju u sistemu monopolne vlasti. Politički neistomišljenik postoji, ali nije mu mesto na javnoj legalnoj sceni. Ali kakvo je značenje „ograđivanja” u demokratskom poretku?

Demokratija zakonom uređuje politička prava svojih građana. Oni se organizuju oko svojih ideja. Ta delatnost je slobodna do granice upotrebe nasilja kao sredstva političke borbe i poštovanja ravnopravnosti svih građana. Političke stranke i organizacije trče izbornu trku pod jednakim pravnim uslovima, s ciljem da osvoje institucije vlasti. Ko ne stigne do ovoga cilja ostaje u opoziciji u Skupštini ili van nje. Gde je u ovoj izbornoj političkoj utakmici mesto za „ograđivanje”? Ta reč se u demokratiji ne pominje. Ona je istopljena u međusobnoj kritici i borbi političkih protivnika. Jedna stranka se „ogradila” od drugih samim postajanjem razlika, svojim programom i članstvom koje sledi njene vrednosti. Jedinu granicu, u ovoj borbi političkih stranaka u demokratiji, trebalo bi potražiti u pravnim okvirima politike koji sprečavaju nasilje i diskriminaciju.

Srbija je, ovih dana, dobila nov zahtev (ovoga puta iz susedne države Hrvatske i EP), da se „ogradi” od govora i delovanja jedne vanskupštinske stranke. Ili, da povede političku akciju protiv izjava jednog političara!? Kako da se „ogradi? Kakvu akciju da preduzme? Pa već time što su različite stranke, one su „ograđene”. Ukoliko se pređe na sredstva nasilja, onda ogradu postavljaju nadležni pravosudni organi. Ako se pominje govor mržnje, onda se zakoračuje u Tihi okean diskusije o politici. Pojam mržnje! Političke mržnje! Hm! Koliko takvog govora ima u unutrašnjoj političkoj demokratiji svake države? Koliko u inostranoj javnosti prema određenim narodima, državama i političkim ličnostima? Koliko u međunarodnoj politici? Kako objasniti činjenicu da je pre dve nedelje u Trećem komitetu GS UN, Srbija jedina država u regionu koja je glasala za rezoluciju protiv glorifikacije nacizma!

Zahtev da se u Srbiji vlast „ogradi” od opozicionog vanskupštinskog govora jedne političke stranke ima dva motiva. Ili je reč o nepoznavanju političke demokratije, zapravo o besmislici. Ukoliko je reč o znanju da je tako nešto nesvojstveno demokratiji, a eto, trebalo bi da se tako postupi, onda je reč, bez okolišenja, o ponižavanju političke Srbije. Takvim zahtevima se ponižava i vlast i opozicija, nedvosmisleno ako tako nešto dođe kao nalog iz druge države. Nažalost, neki iz srpske opozicije to ne uviđaju, pa su spremni da prihvate nalog o „ograđivanju”? Takva spremnost na ponižavanje bila bi kobna za nacionalno dostojanstvo, ukoliko bi postala većinska volja. Kada se izgubi dostojanstvo, onda si ništa.

Sociolog, naučni savetnik