Zoran Milivojević: Psiholozi napadaju mene, a ne argumente koje zastupam

Grupa od 130 psihologa i pedagoga, među kojima se nalaze i 20 univerzitetskih profesora, potpisala je saopštenje za javnost u kome se naš poznati psihijatar i psihoterapeut dr Zoran Milivojević, inače kolumnista „Politike”, optužuje da plasira netačne i naučno neutemeljene informacije kada je u pitanju vaspitavanje i fizičko kažnjavanje dece. Oni ističu da se u mnogobrojnim javnim oglašavanjima Zoran Milivojević poziva na određene teorije i modele vaspitanja koji nemaju utemeljenje u psihologiji i pedagogiji i dodaju da se te teorije i modeli vaspitanja ne podudaraju sa savremenim istraživanjima i dostignućima.

Kako u razgovoru za naš list ističe Kaja Damnjanović, psiholog na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i jedna od potpisnica ovog saopštenja, reakcija psihologa i pedagoga nema veze sa donošenjem Građanskog zakonika kojim se zabranjuje svako telesno kažnjavanje deteta, već sa činjenicom da „dr Milivojević ne poseduje stručno obrazovanje ni znanje, pa samim tim nije nadležan da deli savete za važna pitanja koja se tiču telesnog kažnjavanja dece”.

– Zoran Milivojević nije ni psiholog, ni pedagog, ni psihijatar i to što on priča ne spada u domen ni psihologije ni pedagogije – njegove teze o vaspitanju deteta i telesnom kažnjavanju su kvazipsihološke i kvazipedagoške teorije. Mi ne želimo da sprečimo njegove javne nastupe, već samo apelujemo da se napravi razlika između nauke i kvazinauke. Koje savete će roditelji poslušati njihova je slobodna volja, ali nesporazum nastaje kada se osoba koja ne poseduje stručna znanja neosnovano poziva na nauku i deli roditeljima savete o vaspitanju – zaključuje Kaja Damnjanović. 

Napadu psihologa i pedagoga na Zorana Milivojevića prethodila je burna debata koja se vodila na sajtu „Peščanik”, u kome je ovaj psihijatar, između ostalog, kvalifikovan kao „estradni psihoterapeut sumnjivog znanja i kvalifikacija, koji je u ozbiljnoj stručnoj javnosti već odavno okarakterisan kao diletant”. Jedan od učesnika ove debate i asistent na Fakultetu pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu Nenad Stevanović optužio je Milivojevića da roditeljima nudi lepo upakovanu bajku o tome da su oni savršeni roditelji, a njihovi nasilni metodi i poneka „ćuška” sasvim prihvatljivi. Na taj način Milivojević smiruje roditelje, otklanja im grižu savesti i daje im opravdanje da nastave „po starom”, kaže Stevanović koji zaključuje da roditelji plaćanjem Milivojevićevog kursa zapravo kupuju indulgenciju za svoje vaspitne grehove, dobijajući zauzvrat lažni osećaj dobrog roditeljstva.

Dr Zoran Milivojević, koji je veliki zagovornik nemešanja države u privatne i porodične odnose, ističe da je ovo pismo psihologa samo nastavak kampanje koja se protiv njega vodi na društvenim mrežama i dodaje da je tužno što psiholozi napadaju njega kao ličnost, a ne argumente koje on zastupa. On dodaje da je profesor razvojne psihologije dr Jovan Mirić sa Filozofskog fakulteta jedini psiholog koji je uradio pregled stručne literature u vezi sa telesnim kažnjavanjem dece i 2011. godine objavio članak u kome se kaže „kada ostanemo na terenu empirijskih nalaza psiholoških istraživanja, nemamo nikakav činjenički zasnovan dokaz protiv svakog korišćenja telesne kazne u vaspitanju dece. 

Dr Milivojević ističe da se on ne zalaže za fizičko zlostavljanje deteta i naglašava da treba praviti razliku između zlostavljanja i telesnog disciplinovanja deteta. 

– Telesno kažnjavanje (udarac otvorenom šakom ili prstima po guzi) nije i ne može biti isto što i fizičko zlostavljanje ili ponižavanje deteta. To je daleko manja povreda „detetovog prava na telesni integritet” nego što je to davanje injekcije koju dete ne želi da primi. Činjenica je da je neku decu moguće vaspitati bez telesne kazne, ali postoje situacije u kojima telesno kažnjavanje može biti jedini ili najbolji izbor. Kada je dete malo, a nije u stanju da razume moguće posledice svojih postupaka kojima dovodi sebe ili druge u opasnost, telesna kazna smanjuje verovatnoću da će dete ponoviti postupak. Kada je dete agresivno i nasilno prema drugoj deci, životinjama i odraslima, telesna kazna omogućuje detetu da shvati da i njih boli isto kao što i njega boli. I konačno, kada dete odbija da prihvati druge kazne i da promeni ponašanje, roditelju ostaje jedino da primeni prisilu kako bi kontrolisao dete”, zaključuje dr Milivojević.

----------------------------------

Zabrana telesnog kažnjavanja u Građanskom zakoniku?

Javna rasprava o Prednacrtu građanskog zakonika kojim se uređuju i porodični odnosi, počinje ovog vikenda na Kopaoničkoj školi privrednog prava, a u stručnoj javnosti već se otvorila žučna debata o ovom zakoniku, s obzirom na to da se među 2.300 članova nalazi i onaj kojim se zabranjuje svako zlostavljanje dece, a posebno telesno kažnjavanje dece. Zakonik treba da stavi tačku na sve stručne polemike – da li je batina iz raja izašla, a predstavnici beogradske kancelarije UNICEF-a podsećaju da je Konvencija o pravima deteta pravno obavezujući dokument za sve zemlje koje su je potpisale i ratifikovale i vrlo jasno kaže da svako dete mora biti zaštićeno od bilo kog oblika fizičkog ili mentalnog nasilja. Predstavnica beogradske kancelarije UNICEF-a Jadranka Milanović ističe da je poslednje MICS istraživanje pokazalo da je procenat dece između prve i 14 godine koja su doživela psihološko nasilje, odnosno fizičko kažnjavanje opao sa 67 odsto na 43 odsto u opštoj populaciji, odnosno sa 86 odsto na 66 odsto u romskoj populaciji.