Naša Kata u Johanesburgu

Specijalno za „Politiku”

Johanesburg, januara – Na dva različita kontinenta, udaljena desetinama hiljada kilometara, Beograd i Johanesburg razdvaja tako reći sve; najpre klima, beogradska oštra zima i afričko toplo i kišovito leto. Ovde beli ljudi koji se biraju na izborima muče svoje svakodnevne muke, tamo uglavnom crni, u usponu i zauzimanju (svoje) teritorije. Iako bi se reklo da nas baš ništa ne povezuje, a tako reći sve odvaja – ipak nije tako. Tamo gde ekonomija i politika ne pronalaze puteve, tu kultura jednostavno i lako obgrljuje planetu.

U Beogradu je sa velikim ambicijama, očekivanjima publike i stručnjaka pripremana Verdijeva „Aida”, pomalo tajanstveno. Do poslednjeg trenutka nisu se znali glavni protagonisti koji će nastupiti na premijeri i na reprizi, posle dve večeri u „Sava centru”. U Johanesburgu se, takođe, priprema „Aida”, uz velika očekivanja i nadanja, naročito belog dela stanovništva da će uspeti da se izbori za svoju kulturu i svoju muziku. I sve to ne bi bilo neobično niti novo, „Aida” se izvodi po svim svetskim teatarskim kućama svakoga trenutka. Međutim, u zemlji u kojoj je sve polarizovano, od gradskog prevoza do muzike, stvar i nije baš tako obična.

U teatrima ovog velikog grada trenutno su na programu, u dva pozorišta ekskluzivnog Monte Kasina, američki mjuzikli, manje ili više duhoviti i manje ili više uspeli. To je „bela” predstava, za bele ljude. Retko se vidi u publici neki, zalutali, mladi par crnih ljudi.

Na sasvim drugom i udaljenom kraju je ono što je turistima iz Evrope daleko interesantnije: pravo afričko (crnačko) pozorište, Victory theatre, uglancano, sređeno, kombinovano sa barom i restoranom, sa salom od nekoliko stotina mesta i neverovatnom zahuktalom, razigranom predstavom velikog potencijala i nadljudskih igračkih dometa, nazvanoj „Duh zajedništva”. Tu su i izvođači i publika – crni, a kako se vi ne uklapate u tu osnovnu boju, svi vas doživljavaju kako i treba: kao zalutalog turistu, pa vas pozdravljaju sa simpatijama, smeškom i naklonom glave. Skoro kao da se izvinjavaju, jer je na sceni najžešća stilizovana osuda aparthejda, vekovnog ugnjetavanja Crnaca, prikaz njihovog teškog života, od ritualnog plesa na selu, u pustinji, do dolaska u grad i silaska u rudnike. „Zlatni grad, sjajno sunce i zemni plodovi – a mi nemamo ništa” pevaju neobični glasovi solista, muškog i ženskog hora, opevajući tugu jednog naroda koji još nije osvojio svoj kontinent.

U toj raznovrsnoj i podeljenoj kulturnoj ponudi, još više začuđuje najava „Aide”, za nas posebno zanimljiva jer je glavna junakinja i nosilac predstave, niko drugi do naša pevačica – Katarina Jovanović! Svi se interesuju u Johanesburgu ko je ta mlada dama iz dalekog Beograda čije su predstave, planirane za mart i april, sve već odavno rasprodate. „Zlatni grad” može da pozove (i plati) koga god želi od vrhunskih svetskih zvezda. Ipak, odlučili su se za našu Katu, pa odjednom svi nas znaju ne samo po sjajnim teniserima nego i po najavi postavke „Aide”! Karata odavno nema, a hoće li se neko setiti da našu Katarinu pozove na jednu od sledećih predstava „naše” „Aide”? Ili se mora ići na drugi kontinent?