nedelja, 16.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 24.12.2014. u 22:00 Ana Tasić

Bluz o sumraku civilizacije

„Казимир и Каролина”, према драми Едена фон Хорвата, режија Снежана Тришић (Фото Атеље 212)

„Kazimir i Karolina” Edena fon Horvata (1932) je narodni komad fragmentarne strukture, društveno-kritička hronika malograđanštine u vreme uspona nacizma. Radnja je uglavljena u vreme pivskog sajma, Oktoberfesta, u okolnosti raspojasanog karnevalskog ponašanja i prepuštanja iluzijama alkoholnih čari.

Takvo pučko veselje je prilika za slikovito ispisivanje sumraka civilizacije, okidač razlivanja istina o društvenim nepravdama, zguranih iza svetlucavih vašarskih opsena.

Melodramski začinjena radnja se odvija između nekoliko parova likova, različitih generacija i društvenih statusa.

U prvi plan se izvlače pitanja o poreklu zla, snalaženju u situaciji društvene bede, zatim o posvećenosti i preljubi u muško-ženskim odnosima, kao i o putevima postizanja finansijskog uspeha, korupciji i politici.

Režija Snežane Trišić je utemeljena u stilizaciji, što je odgovarajući način scenskog čitanja Horvata, kako je i sam pisac to utvrdio (smatrao je i da naturalizam i realizam ubijaju smisao njegovih komada).

U rediteljskom tumačenju je jasno, ali fino i nenametljivo, iscrtan konflikt između opakog pučkog divljanja i stvarnosti društvene bede, usamljenosti i osujećenosti pojedinca u nakaradno postavljenom sistemu vrednosti.

Sa jedne strane se akteri bezgranično opijaju i orgijaju, kao da sutra ne postoji, skiče i ciče na (metaforičkom) toboganu zaborava, pokušavajući tako da zbrišu svoj očaj. No, naličje bleštećih vašarskih svetala je metastaziralo, nezaposlenost i beda truju svaki preostali deo društvenog tkiva.

Kataklizma se na sceni preteće naslućuje u postojanom i tihom okretanju velikog točka, simbolički pustog ringišpila, u pozadini. A centralni prostor scene zauzima kosa platforma nalik toboganu, nizbrdica koja ima i simboličko značenje pada (scenograf Darko Nedeljković).

Glumci su nadahnuto oživeli galeriju Horvatovih likova, od bradatih žena do prepredenih političara, sa razlikama u ugrađenim stilizacijama. Jelena Đokić je sa finom merom i blagom groteskom uobličila Karolinu, šarmantnu i zavodljivu sekretaricu, ali i prelaku, jeftinu ženu koja će se bez mnogo dileme prodati pohotnim muškarcima za iluziju boljeg društvenog položaja.

Bojan Dimitrijević je grublje i teatralnije predstavio prgavog Kazmira, šofera koji je izgubio posao i dostojanstvo. Njegov Kazimir je pomalo vojcekovski tip, sam i neuklopljen, skrajnut na marginu društva. Nagle, neprirodne promene u njegovom ponašanju poseduju i jednu pinterovsku čudnovatost koja je rezultat maglovitog sukoba između svesti i podsvesti, borbe koju je Horvat redovno dramski vajao.

Nebojša Ilić je uzdržanije predstavio stidljivog krojača Šircingera, koji nežno juriša na Karolinino srce. Marinko Madžgalj je otresito stvorio lik Franca Merkla, samouverenog i nadobudnog prevaranta, i nasilnog mufljuza koji surovo omalovažava žene, uključujući i njegovu devojku Ernu.

Nju je svedenim sredstvima, sa izražajnom hladnoćom i rezervisanošću, prikazala Katarina Žutić. Stariju generaciju hohštaplera i pripadnike višeg društvenog sloja predstavili su Tihomir Stanić (Rauh) i Nenad Ćirić (Šper). Njima godine nisu donele mudrost i smiraj, naprotiv, donele su im još više siline, galame i samouverenog bezobrazluka u ispoljavaju niskih strasti.

Muziku u predstavi uživo izvodi tročlani orkestar koji čine Irena Popović (klavir), Vladimir Gurbaj (klarinet) i Danilo Tirnanić (bubnjevi), uzbudljivo i na muzičkom planu ističući promene atmosfere (kompozitor Irena Popović).

Aktuelnost ovog bluza na rubovima postojanja, pučke balade o društvenom sunovratu, samoći i usamljenosti, izdaji i prodaji, ali i o neizbežnosti korenitih promena, uznemirujuće je prepoznatljiva. Jedna od tamnih istina koju je Horvat isticao je ta da snažno raslojavanje društva i narastajuća beda raspiruju fašizam.

Zategnuti društveni odnosi u današnjem svetu apokaliptički podsećaju na tadašnje predvečerje globalnog sloma. Umetnost pozorišta, kao savesnije verzije sveta, ukazuje na to da se istorija stalno ponavlja i da su mehanizmi nastajanja globalnih političkih sporova uvek u osnovi stari. Svi smo deo tog sistema i možemo na njega da utičemo jer ga ipak činimo.

Komеntari0
95fe9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja