Ponedeljak, 23.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Da mi je Verbić ministar i ja bih srljala

Душанка Стојановић Глид (Фото Р. Крстинић)

Kada mi se ukazala prilika da preko telefona razgovaram sa gospodinom Ljubomirom Simovićem, pričajući o svemu i svačemu, upitala sam ga ko je ta vlasnica kafane Ikonija, iz „Čuda u Šarganu”, na koga je mislio pišući to delo 1974? Rekao mi je: „Žiža osovina”, priča Dušanka Stojanović Glid, prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu koja se ovih dana upustila u svoju novu scensku avanturu: Ikoniju, držeću, iskusnu vlasnicu privatne kafane „Šargan” u spomenutoj kultnoj Simovićevoj drami, premijerno će tumačiti u februaru 2015, na velikoj sceni nacionalnog teatra u režiji Egona Savina.
Drama „Čudo u Šarganu” tokom koje sve vreme pljušti kiša smeštena je u krčmi na periferiji Beograda…

Kafana „Šargan” postaje stecište kelnerica, kurvi, političara, skitnica… Šta je zajedničko svim ovim ljudima?
Ta kafana je metafizički, poetski prostor koji relativizuje realnost, mesto gde istina napada, laž je uljez, ljudi govore sve ono što, inače, dok pognute glave hodaju ulicom, samo misle duboko u sebi. Dom za usamljenog, mesto gde se nađe ili muž, ili mušterija, ili ljubav. Ako nema utehe, ima pića, ako krče creva, ima hleba, ako duša plače, grlo peva. Zašto je, inače, kafana uvek važila i za mesto najveće opozicione i političke rasprave?

Simović u pisanju teži onome što je definisala Marina Cvetajeva: „Meriti visokom merom”. Kako tom merom meriti u ovakvim vremenima?
Svi osećamo da se nenormalni, apsurdni, tužni, dramatični događaji nižu bez prestanka. Sve je ludo, da luđe ne postoji… Svet je upaljen, a mi smo kao nagazna mina. Da ne nabrajam događaje koji su obeležili ovu jesen: parade, utakmice, prebijanja, ukidanje nekoliko emisija koje možda nisu bile mera demokratije, ali su bile dugogodišnja navika i odušak. Sada ni toga nema. Povratak džokera iz Haga, koji se kao neki zli klovn sveti mlitavim pajacima, kao u pozorištu lutaka… S tim što ih on gađa kokicama iz prvog reda, jer nije zadovoljan što bivši epizodisti igraju glavne uloge, ali očajno, patetično, neuverljivo diletantski. Podseća čak i na srednjovekovno pozorište kada su publika i glumci mogli da se i tuku… Ipak, sve nas čeka Beograd na vodi. Budućnost deluje apokaliptično, bez gasa i bez te vode, jer je Beograd na njoj. Nema novca, penzija, plata, zdravlja, života, lepote i umetnosti. Nisu Srbima smanjeni prihodi deset posto, vlast nam je ukinula život 90 posto. Zbog mera štednje, deca ove nove godine neće dobiti ni napolitanke od „dede”.

Oduvek izražavate sopstveni stav. Da li se nečega odričete zbog takvog stava?

Ne! Kada bi se umetnici i uopšte ljudi manje plašili šta drugi o njima misle, imali bi slobodu u kojoj se ne bojiš posledica jer ništa nije tako strašno kao bedan život, nepravda i laž, a to je trenutni scenario u Srbiji. Ništa neću reći što svi ne znaju i ne vide.  Ne brinem više za sebe, odavno. Ali ponovo se oseća ono u atmosferi termin „opasna vremena” i „svi su pukli”. Za to nisu dovoljne samo društvene mreže. Javna reč je javna reč. Potresa me šta se događa na Filozofskom, u srednjim školama. Profesori štrajkuju i ujedno obrazuju našu decu. Brinem za našu decu da ne stradaju na svim nivoima propasti. Da sam đak ili možda profesor i da mi je ministar prosvete Verbić, i ja bih isto srljala. Brinem i u isto vreme divim se „pokretu za okupaciju bioskopa”. Oni su trenutno jedina kulturološka i svaka druga opozicija. I sada kada su izvršili taj puč i upad, ministarstvo nema ništa protiv. Kilavi režimski reditelji daju im podršku, a u međuvremenu su unakazili kinematografiju i svi se divili Kusturici, pravoslavlju, i venčanjima i slavama folk ikona. Pružiću im svu moguću podršku. Šta je na kraju krajeva entuzijazam nego spremnost na akciju. To su nova imena, koja nemaju na koga da se oslone u skoroj prošlosti, osim na Žiku Pavlovića, Sašu Petrovića, Purišu Đorđevića, Makavejeva, Šijana, Karanovića, Markovića. A od Soje Jovanović nemamo žene reditelje, sada imamo dve: Maju Miloš i Minu Kostić.

Na šta vas asocira rečenica koju  Simovićeva Ikonija izgovara „Sve se može kad zašušti lova!”?

Primetila sam pre neko veče, kada sam došla da izmirim svoj dug na šanku pozorišta, mladića sa telefonom veličine male sveske, nešto manji od ajpeda, i zainteresovala se za model! I zbog načina na koji sam dobila odgovor shvatila sam da je to novi partijski regrut-demagog, i da će, sa svoje 24 godine, on i vojska onih kojima je obećan posao, sa telefonima u šakama, trčeći u ambis, zgaziti mene, moju porodicu, moje prijatelje, moje pozorište. I da će oni uživati u gradu-kulisi na vodi, da biciklističke niti bilo koje staze neće biti, da će se osećati kao Evropljani. Da će sve raditi na organski otpad, a mi ćemo jesti đubre. Uplašila sam se dok sam ga slušala kao nekog trbuhozborca i shvatila da je moja mašta mnogo korisnija na drugom mestu, na sceni. U realnosti bih volela da dođe ogroman krokodil i da ih proždere sve. Uh, baš je realno!

Zašto nam je „Čudo u Šarganu” danas potrebno?

Najavljuje neko čudo „u formi urbane fantastike”, sa mitskim paganskim simbolima Balkana. Ratni i ljubavni dert zabeležen u večnosti i tragedija permanentnog ponavljanja. Oda uzaludnom ratnom stradanju zarad izgubljenih, zaboravljenih i izmenjenih ciljeva. Mrtvi među živima i obrnuto. Proročke, paranormalne isceliteljske moći ovog komada dovode nas do „bogalja civila”, duhovnih, moralnih i nervnih. Tako se većina ljudi baš danas oseća dezorijentisano, rastrojeno i sluđeno. Muškarci su izgubili muške osobine, ponašaju se kao okrečene fasade nekadašnjih ljudi pred svojim bivšim i budućim ženama i pred svojom decom, koja po njima mogu da žvrljaju uvredljive grafite… Žene, one koje su bile neprimetne, postale su sredovečne lepotice, voditeljke i novinarke i jako poslovne neke osobe. A ove prirodno lepe i talentovane verovale su u ravnopravnost, ljubav i ideale i izgubile se u gužvi. Zato je najveće uporište u profesiji za koju si predodređen, i u porodici za koju si spreman da učiniš sve. Na koncu se, ipak, zna ko je ko. Možda nisu svi Srbi čitali Simovića, ali sigurno, kad ostavljaju utisak da su pametni, kažu za njega: veliki pisac i nekompromitovan gospodin. To bi bilo divno, da se čudo desi na nekoj simboličkoj raskrsnici svega. Čim se upustim u ovo dramsko delo, do februara ću imati sasvim drugačiji uvid u stvarnost, što ne znači da će mi se više dopadati, ali biće svakako drugačija atmosfera u meni.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.