Ponedeljak, 18.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Ministarstvu je čast moliti uredništvo

Српски официри читају „Политику” 1905. Фо­тодокументација „Политике”

Čitajte stare novine ako želite da znate kako se zaista nekada živelo.

Iz istorijskih knjiga nikada nećete saznati kako su Beograđanke švercovale garderobu iz Zemuna, u kojim kućama se govorilo na četiri jezika, kako je prodato imanje đenerala Katanića, zašto su studenti jeli kobasice na metar, gde se ašikovalo a gde kralo na sitno.

Moderna istorija, poprilično zgusnuta, satkana je od burnih događaja a oni su u proteklih 111 godina pedantno uokvireni na naslovnim stranicama „Politike”. Napad Austrougara na Srbiju, kako je Hitler u zoru jurnuo na Poljsku, kako je ubijen jugoslovenski kralj i sahranjen jugoslovenski maršal, kad je ljudska noga zgazila na Mesec i kako je švedski kralj predao Nobelovu nagradu Ivi Andriću.

Ali nije „Politika” samo svedok društvenih drama, ona je oduvek bila i zborište i čvorište pismenih i pristojnih ljudi. Oko nje su se okupljali i za nju pisali Nušić i Dučić, Crnjanski i Andrić, Isidora i Desanka...

Ipak, u istoriji nema mesta baš za sve one koji su dospeli na novinske stupce. Sudbine malih, običnih ljudi ispisane na stranicama „Politike” suštinska su hronika naše svakodnevice.

To je najverodostojnija riznica jedne uzbudljive epohe, bez suvišnih tumačenja ili ideoloških fusnota. Živi dokaz da novine, ipak, ne žive samo jedan dan.

Predstava o nekadašnjem predratnom, finom, uglađenom, građanskom Beogradu, u stvari je priča o životu prestoničke manjine. Ostali su životarili u mračnim sokacima, prizemnim udžericama i zapuštenim predgrađima. I tada, kao i danas, većinska sirotinja u istoriju ulazi samo ako namerava da diže revoluciju ili u literaturu kao regrutni centar za gubitničke likove.

Kolegijum „Politike“ 1940. godine Fotodokumentacija Politike 

Varaju se oni koji misle da istorija modnih švercerskih tura počinje sa šuškavcima i kabanicama iz Trsta. Još pre Velikog rata išlo se u Zemun po krpice. „Politika” piše da je „stara i opšte poznata stvar da su Beograđanke bile vešte u zaobilaženju carine”. Kao i danas, švercovalo se u vozovima, od Carigrada do Beča. U kupeima za dame carinicima je očigledno popuštala pažnja, a novi modeli, po bečkim mustrama, stizali su u srpsku prestonicu.

I tada, kao i danas, naslednici posle smrti obično očas posla raskrčme imovinu. U jednom oglasu iz 1908. godine pozivaju se kupci da, od 9 do 12 pre podne i „od dva do pet sahata” posle podne, razgledaju imanje pokojnog Marka Đ. Katanića, bivšeg generala, u Ulici kralja Aleksandra 22. „Ponudu sa najvećom cenom neka poštom pošalju najdalje do 31. ovog meseca”. Kuća s placem prodavala se za 60.000 dinara, uz napomenu – posrednici se isključuju.

To su bile ozbiljne pare u vreme kad je godišnja pretplata na „Politiku” bila 12 dinara a ukupan budžet Srbije 95 miliona dinara. Kvadrat oko dvorova ili Pozorišta bio je na ceni, dok je na Vračaru i Čuburi živela sirotinja.

U jednom drugom oglasu, uz određene uslove, izdaje se stan za samca u centru Beograda.

„Izdaje se vrlo lepa udobna soba s nameštajem na Terazijama, samo otmenom gospodinu. Kuća strogo solidna, u istoj se govore četiri jezika. Za adresu upitati uredništvo.” Na kom se jeziku ugovara cena, nije navedeno.

U to vreme u Beogradu je vladao nekakav čudan običaj da samo oni koji uče mogu da završe visoke škole. Mladi studenti su dolazili iz raznih krajeva, uglavnom siromašni, tražeći skromnu sobicu, bilo kakav krov nad glavom. Kiriju su plaćali zarađujući od prodaje mleka, istovarajući ćumur ili radeći kakav drugi posao. Hranili su se gde stignu i kad imaju. Nije bilo studentske menze i bonova.

Pre drugog rata na glasu je bio izvesni kobasičar Rasulek. Tu su, osim studentarije, jeli i pesnici i boemi. Dobro mu je išlo jer se kod njega, po ceni od dva dinara, mogla pojesti najjeftinija tanka kobasica, koja se prodavala na metar.

Neobičan svet okupljao se u prestoničkim kafanama i oko njih. Tu su pijanstva i tuče bili redovne pojave, a najviše krađa i ubistava bilo je po predgrađima.

Jednog hladnog januarskog dana sredinom tridesetih godina prošlog veka u okolini Beograda desilo se neobično ubistvo.

„U selu Jakovu, nedaleko od Zemuna, nađen je prekjuče u svanuće mrtav na putu pred svojom kućom seljak Stevan Gilezan. Našla ga je njegova žena kad je izjutra pošla po vodu. On je bio već sasvim hladan, obliven krvlju, a u grudima s leve strane stajao mu je zaboden veliki lovački nož. Oko njega nije bilo nikakvih tragova po kojima bi se dalo ma šta utvrditi u pogledu ubice. Stevan Gilezan je bio poznat u celom srezu kao opasan pijanac i ubojica. Bez njega nije mogla proći nijedna svadba, ni jedna daća, slava ni slično.”

Nije se grešilo samo u kafanama, nego i na drugim mestima, ali su se takve greške ovako ispravljale:

„Odeljenju za štampu ministarstva inostranih dela čast je moliti Uredništvo Politike da navoli sledeću ispravku uvrstiti u svom narednom broju:

– U broju 7449 „Politike” objavljen je izveštaj g. Dr Đ. Ćurčića, sekretara Centrale industrijskih korporacija SHS i dopisnog člana Društva naroda, pod naslovom „Pitanje naše saradnje u Društvu naroda. U pomenutom izveštaju pripisana je krivica za nepotpisivanje i neratifikovanje izvesnih međunarodnih konvencija... Takvo tvrđenje ne odgovara istini”.

Sve se može reći i probranim rečima, bez srdžbe, prostakluka i inaćenja, a mi bismo bar ponekad mogli da se prisetimo da postoji život i mimo današnje profane tabloidne stvarnosti.

Nikola Trklja

-----------------------------------

KARLOV UGAO

• Kad kažem „Politika”, mislim.

• Stara gospođa ima 111 godina, ali je ostala prava dama.

• Tri keca, a nijedan iz rukava.

• Tabloidi laju, a „Politika” prolazi.

• Umesto golotinje, ovde je gola istina.

• I „Politika” je imala padove, ali nikada sunovrat.

• Ceo svet „Politiku” vidi kao zvanično glasilo Srbije. Velika je to odgovornost za ovakve plate.

• U „Politici” se najbolje živelo kada se profesionalno umiralo.

• „Politiku” čitaju penzioneri i poštena inteligencija. Penzionera je sve manje, a inteligencija je sve manje poštena.

• Postoji sloboda govora, sloboda pisanja, sloboda crtanja, pa i sloboda štampanja.

• Čestitam „Politici” što me trpi i što će me trpeti još 111 godina. Barem se nadam.

Dragutin Minić

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.