Četvrtak, 18.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Sarajevo, raja i Nele kojih više nema

Dve godine pre nego što se mladi i uljudni kolega Filip Balunović rodio, dakle, 1985, boravio sam u Sarajevu više nedelja. I, umalo da tamo i ostanem. Ali me stara majka molila da se vratim kući.

Sećam se, međutim, tog Sarajeva i hotela „Beograd”, gde sam sedeo i pio jutarnju tursku kafu i trljao oči, ne verujući da su za susednim stolom Goran Bregović, Vlada Pravdić i Zoran Redžić. Preko puta njih su divanili Nele Karajlić i Đura. Kuste nije bilo. Valjda je nameštao ortaku parket.

Ne znam ko je održavao takvo Sarajevo. Možda Udba, možda KOS, Mikulići ili Pozderci... Možda drekavac koji je tada dremkao, ali sam istinski uživao u toj slatkastoj, kič iluziji jugoslovenstva po ključu, koje je održavano – da li na veštačkim aparatima, da li na iskrenoj veri u mogućnost zajedničkog života – ko će ga znati. Ali, ta koegzistencija muslimana, Srba, Hrvata i Jugoslovena je funkcionisala, fakat, više od četiri decenije.

Tada je već stasala generacija dece čije je roditelje maršal oterao u grad, „da šljakaju tešku industriju” i veru se uz solitere po predgrađima. Ali ta deca nikada nisu zaboravila pašnjake i selendre u koje su odlazili leti na raspuste, te je Sarajevo postao centar kulturološke papazjanije. Postao je taj grad, sa jedne strane, oaza pastirskog roka, oličenog u mesiji Goranu Bregoviću. Sa druge strane, kao prestonicu novog primitivizma, oličavao ga je Nele Karajlić.

Ali, Sarajevom je, zapravo, suvereno vladao Hajrudin Krvavac, po mom skromnom sudu, najveći reditelj druge Jugoslavije, tvorac autentičnog žanra – partizanskog vesterna. Upravo je ispod Hajrudinovog šinjela ispao Emir Kusturica, ali sa drugačijim senzibilitetom.

Šiba Krvavac je preferirao Serđa Leonea, stvorivši partizanskog revolveraša Valtera i Batu Živojinovića, kao ideološku ikonu titoizma, oličenog u jugoslovenskom Džonu Vejnu. Kusta je, opet, preferirao Ivu Andrića, podeljenog između ideje integralnog jugoslovenstva i svesti o dubokoj mržnji koja tinja, kao nezalečeni tumor, iza komšijskih avlija.

I nestalo je takvo slatkasto Sarajevo u užasu građanskog rata. I Balunović treba da zna kako su se tom raspadu zemlje i grada silno odupirali upravo idoli ondašnje raje, sve sami foto-roboti takvog Sarajeva. Bili su to urbano-seljački šmekeri koji nisu kontrolisali svoju krvnu sliku. Odnosno, nisu prebrojavali svoja krvna zrnca.

Emir Kusturica, Abdulah Sidran i Goran Bregović, pre izbora koji su razbili Bosnu, moj dragi Balunoviću, agitovali su za partiju Ante Markovića, sa planom da osvoje bar 15 odsto glasova i da tako razvodne uticaj nacionalističkih partija. Motao se tu i Nele Karajlić. Ali reformisti su na izborima prošli jedva nešto bolje od tada prokaženih komunista. Potom je svako otišao gde je mislio da pripada. I svako je imao jednako pravo na svoj izbor.

Zato pokušaj Balunovića da opravda šovinističko proglašavanje Neleta za nepoželjnu osobu u Sarajevu i pokušaj njegovog linča u rodnom gradu ne pije vodu, jer je Nele učinio sve da do rata ne dođe. Kao što su to učinili i Emir i Abdulah. Posle je đavo došao po svoje.

Ali, rat je završen pre 20 godina i u današnjem Sarajevu nema ni „r” od raje, za koju Balunović naivno misli da postoji. U jednom trenutku to je pomislio i Nele, kad je pokušao da se spusti u čaršiju. I on je tada tražio ono kič, slatkasto Sarajevo, koje opstaje samo u našim uspomenama. Ali, Nele je umesto tog Sarajeva, zapravo došao na memorijal svom gradu. Rat je stvorio nove vrednosti novog grada, u kojem nema ni raje, a bogami, gotovo da nema ni Srba.

I ja nemam ništa protiv tog novog Sarajeva i protiv njegovog novog duha. Ipak volim da odem tamo, jer ispijam kafu sa prodavcem antikviteta, koji je svoju prodavnicu izlepio portretima Alije Izetbegovića. I ćaskamo tako o starim vremenima.

Taj prodavac i ja se savršeno razumemo. Zato smatram da bi Balunovića i njegovu generaciju trebalo češće podsećati na onu kič iluziju o Sarajevu koje smo voleli, kako ni on ni njegovi jarani ne bi postali žrtve savršenog spinovanja istorije: da Kusta i Nele nisu špartali za Antu Markovića, već da su bili četnički majori. I da smo svi kolektivno sanjali da smo radili i živeli u onakvom Sarajevu i onakvoj zemlji, kao obični šljakeri, za 1.500 maraka mesečno – nemačkih, a ne konvertibilnih. Jer, treba nas ubediti, a dosta je na tome urađeno, kako je pravi život ovaj i ovakav, koji sada živimo.

Uzgred, one aluzije o Nemcima, nisam razumeo. Nije li ih Valter sve pokokao?

Komentari24
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.